Nedavno je u izdanju Otvorene knjige izašao prvi roman mladog niškog autora Mladena Đorđevića Svetioničar: Vesnici oluje. U pitanju je zaista nesvakidašnje i originalno štivo koje svojim nesputanim stilom pripovedanja prosto pleni pažnju čitalaca.
Radnja romana smeštena je u mračnom, distopijskom metropolisu Vranolujnom kraj mora koji je poznat i po tome što je u njemu rođen rimski car Konstantin Veliki, a u 19. veku je heroj Stiven Rajt u jednoj bici razneo skladište džebane i time naneo nenadoknadive štete mrskom okupatoru. Jasno je odmah da u ovom romanu ništa nije onako kao što na prvi pogled izgleda.
Iskoristili smo priliku da popričamo sa mladim autorom i da ga zamolimo da nas malo uputi u svet koji je stvorio za potrebe svog romana, kao i o njemu, njegovim iskustvima tokom i nakon pisanja, ali i o Paulu Koelju, Jeleni Bačić, Alimpić, bubašvabama i vanzemaljcima…
- Koja je to prometna (ne) sreća naterala strukovnog menadžera u saobraćaju da počne da piše?
Teško da bi se tu moglo pričati o jednom konkretnom odgovoru. Mnogo je toga što je uticalo da se odvažim na takav jedan put. Pre svega mašta, kao onaj glavni okean koji nas okružuje i povezuje. Zatim, tu je i slobodno vreme koje sam tokom svoje potrage za poslom, iskoristio da se pozabavim svojom kreativnošću. Takođe, među mnogim drugim stvarima, bila je prisutna i goruća želja da se oprobam, da vidim da li ja to mogu, koliko mogu i dokle mogu sa svojom idejom. Idejom da povežem ljude tim svojevrsnim svetlosnim pulsom i poručim im da biti Svetioničar, može svako, jer to su pre svega oni diskretni heroji o kojima se malo priča, a bez čijih dela ne bi mogli spoznati svet ovakvim kakav on jeste. Odnosno, da bi ovaj svet bio još strašniji, da nije njih. Biti strukovni menadžer u saobraćaju, bez posla, jeste upravo to. Borba da se savlada teška situacija, čineći nešto korisno, pozitivno i inspirativno.
- Ne mogu da se oslobodim utiska kako je budućnost iz romana Svetioničar: Vesnici oluje prilično mračna. A taj mrak se najbolje ogleda u tome što se ništa i nije mnogo promenilo. I dalje su tu zločini, mafija, korumpirani policajci i političari, starlete, glamur besmisla, velike društvene nejednakosti između bogate manjine i siromašne većine… Da li ste Vi optimista ili pesimista kada je u pitanju budućnost?
Sebe obično umem da opišem kao realistu od krvi i mesa, ogrnutim kaputom od pesimizma, ali sa optimističnim pogledom. Dakle, činjenice su sledeće: naša realnost je teška, bar za nas koji se svakodnevno borimo sa sopstvenim demonima, kao i demonima sistema u kojem živimo. Bilo koga da pitamo: “Hoće li biti bolje?”, odgovorili bi sa, “Daj, ne zaje*** me”, što je pesimizam koji je duboko ukorenjen od spoljašnjih uticaja. Pa ipak, svi se nekako potajno nadamo da zaista će bit bolje, jer, vaspitavani smo da je nada ta, koja umire poslednja. Ljudski je nadati se, čak iako nam budućnost koja nam se približava sa svakim navršenim danom, servira udarce za udarcima. Sve više postajemo svesni da živimo u pravcatoj urbanoj džungli, gde se ne zna za red, niti za moralna pravila. Ako se kaže da je svaki grad, ogledalo ljudi koji obitavaju u njemu, onda dolazimo do pravog vrzinog kola, i klasične akcije i reakcije, između društva i sredine. Sivilo, tama, beznađe, borba, što unutrašnja, što spoljašnja. Ni ne primetimo kako smo zapravo “oslikali” našu sredinu sopstvenim karakterom. Pa ipak, nije sve tako crno. Postoje lepe stvari, svuda oko nas, ali samo ukoliko znamo gde da se zagledamo. Dakle, ima nade. Dokle god postoji nada u ljudima. Naposletku, odgovor na tvoje pitanje je sledeće: Želim da verujem da će biti bolje (drugog izbora nemam), iako sam siguran da se u dogledno vreme, ništa neće promeniti.
- U Vašem romanu ljudi u potrazi za poslom iz Norveške dolaze u „naš kraj“. Da li je to optimistično predviđanje ili je samo plod mašte i čista naučna fantastika?
Zapravo, uopšte nisam razmišljao na taj način kada sam pisao, ha, ha, ha, ha. Interesantno zapažanje. Ali, treba imati u vidu da je grad Vranolujni dao u oglas da se traže Svetioničari za rad na Đavoljem rogu, uz izdašnu platu. Zašto se toliko nudi, otkrio je stari ribar i moreplovac. Sa druge strane, ne može se pouzdano otkriti gde se nalazi Vranolujni i u čijoj zemlji. Generalno, on gleda ka Mediteranu (izvor iz drugog toma Svetioničara), ali siguran sam da sam ga dobro sakrio. To je metropolis, u alternativnoj realnosti i kao takav, svakako je da je veoma privlačan za mnoge. To je grad od nešto više od deset i po miliona stanovnika. Stoga, zarada jeste malo veća od onoga što je stari svetioničar imao u Norveškoj, ali treba imati u vidu, da je on voleo taj posao, a kako su svetionici u Vranolujnom izuzetno renomirani (daleko viši od najviših trenutno u svetu), može se reći da je to za mnoge u tom poslu, izazov. Naposletku, svet se ubrzano menja i mnoga manja mesta se povezuju i stapaju sa velikim gradovima koji postaju još veći (Mega-grad 1 iz Sudije Dreda), tako da sam siguran da nas u budućnosti svakako očekuje da svi živimo u megalopolisima.
- U svetu budućnosti koji ste stvorili za potrebe romana paralelno postoje pisaće mašine i računari, mobilni i fiksni telefoni.. Kako sve to funkcioniše zajedno?
Nekada smo tokom sedamdesetih godina, svi zamišljali devedesete kao vreme kada ćemo se svi voziti u letećim automobilima, zatim gde ćemo izmisliti teleportaciju, druge oblike života is slično. Šta se od svega toga ostvarilo? Grad Vranolujni može da se kaže da je smešten u jednoj blagoj budućnosti, ali on je iznad svega, smešten u sadašnjem vremenu, samo u alternativnoj realnosti, distopijskoj. Tako u pravcatim grdosijama, post-socijal soliterima u distriktu Teonije, živi po nekoliko hiljada ljudi, a i sama arhitektura distrikta je nekako geometrijska, u Dajlaru su stambene zgrade pretvorene u prave male kućne radionice i slepljene su takoreći, jedna za drugom, da bi se uštedelo na prostoru zarad fabrika, Ravi obiluje u megalomanskim poslovnim zgradama, rezidencijama, monumentalnim spomenicima, dok je Aheron nešto nalik Las Vegasu po bogatstvu, ali sa daleko više luksuza i stila. Dakle, može se reći da je sve ostalo isto, ali da je vreme ono, koje je malo “ušminkalo” prostor. Dovoljno je napomenuti Uniologe, odnosno Crkvu Jedinstva, pri čemu je to sekta koja se nalazi nadomak priznavanja u zvaničnu religiju. Kao i Aurige, militantne fundamentaliste sa Bliskog istoka, od kojih lično ISIS zazire. Oni nisu gonjeni nikakvom religijom poznatom čoveku, već jednom zagonentnom, indoktrinisanom vrstom. Neuhvatljivom, stoga i najopasnijom po sve nas. Naposletku, hteo sam napraviti spoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Želeo sam da vidim, da li sva ta doba mogu da koegzistiraju zajedno. Stanovnici Vranolujnog bi vam rekli da mogu, pa čak i stanovnici celog mog sveta.
- Ako se nešto promenilo u budućnosti Vašeg romana to je klima. Vranolujni je grad na obali koji okružuju čak tri ogromna svetionika na okolnim ostrvima. Sa druge strane, to je grad u kome je nekada davno rođen rimski car Konstantin Veliki. Šta se to, zaboga, desilo sa svetom budućnosti?
Baš tako. Iz tvog pitanja se dobija odgovor na same početne stranice romana. Kao što je drušvo slika i prilika jednog grada, pa i zemlje, tako je društvo na globalnom nivou, slika i prilika stanja na planeti. Topljenje glečera, ozonske rupe, širenje industrijskih kompleksa, eksperimentisanje i potraga za alternativnim vrstama energije, a na uštrb prirode, kao i nemilosrdnost multikorporacija, samo su neke od stvari koje su neumitno na neki način, uticale na čovekovu sredinu. U početnoj i središnjoj fazi pisanja, postojala je ideja o porastu nivoa mora i plavljenju određenog dela Evrope, pa čak je postojala zamisao i o snažnom zemljotresu (usled pomeranja kontinentalnih ploča) koji bi napravio more tačno po sredini između Azije i Bliskog istoka, te bi tako Crno more, preraslo u Crni okean, ali sam odustao od toga. Klima je strahovito važan faktor za čoveka, ali kako je on još uvek mlado biće, tek što je napustilo kolevku, siguran sam da još uvek ne shvata šta se zapravo dešava, stoga kako je priča odmicala, klima je odlazila u drugi plan, trudeći se da što uverljivije predstavim likove i njihov odnos prema prirodi. Bilo kako bilo, iako možda ceo svet još uvek ne uviđa te posledice, Vranolujni nekako kao da se navikao na konstantnu oblačnost. A, verovatno je zbog toga i poprimio određeni turobni karakter.
- Jedan od junaka Vašeg romana citira i Paula Koelja. Sećam se da je Koeljo, kada se pojavio, bio dočekan kao prolazna moda. Sada više ne deluje kao da je u pitanu bila kratka književna nepogoda i da se on zapravo uselio u književnost na duže vreme. Da li će eventualni nuklearni rat preživeti samo one mitske bubašvabe i književnost Paula Koelja?
Bez da pravim neku vrstu generalizacije, ali mnoštvo dama i devojaka u mom okruženju je čitalo Koelja. Iako ne pronalazim sebe i sopstvene motive u njegovom žanru, moram priznati da je čovek zaista strašan pisac. Citat Koelja se nalazi kod Elene, smisleno ubačen ne samo iz razloga da bi ona sebe ohrabrila na neki način, već i da bi upitao čitatelje, da li i oni misle isto? Što se pitanja tiče, odgovoriću realno i pragmatično. Preživeće ona književnost, koja se bude dobro sačuvala u trezorima ili atomskim skloništima, ha, ha, ha. Mada, u takvim trenucima, čovečanstvu će pre biti potrebniji klasici, iz kojih se dosta toga može naučiti. Na primer, Orvelova 1984. i Hakslijev, Vrli novi svet, kao opomena da oni koji bi preživeli, ne skliznu u totalitarnu distopiju.
- Da se po Vašem romanu snima film ili serija ko bi ga režirao, a ko bi tumačio glavne uloge?
Kamo lepe sreće, ha, ha, ha! Pa ne znam, ali oduvek sam voleo produkciju Džerija Brakhejmera, u kolaboraciji sa režiserom Majklom Bejom. Mada, teško bi mi bilo da izaberem između tog dvojca i Kristofera Nolana. Gledao bih da uklopim svu trojicu. Često me pitaju poznanici, ima li šanse da se to pretvori u film, ali s obzirom na sveopšti ambijent, potom scenografiju i brojnost likova, kao i na snažnu dinamiku događaja u preostala dva dela i ostale efekte, trebalo bi to da bude zaista visokobudžetan film. Što se uloga tiče, odgovor je više nego lak, jer sam fizičke opise gradio na osnovu Džoša Hartneta i Kolina Farela, za Bena Fostera, odnosno, Eve Mendez i Elizabet Benks za Elenu Rodrigez. Šta više, inspiraciju za Elenu sam ponajviše crpio iz njihovih uloga u filmovima Out of time, odnosno, Man on a ledge.
- Da li ste po nekim stvarnim ljudima i poznanicima bazirali Vaše junake?
Da, naravno. U pitanju je veoma mali broj likova, izabravši da pojačam njihove najistaknutije osobine koje se oni trude da prikriju u javnosti. Onog trenutka kada sam te osobine usadio u izmišljene ljude i kako je priča krenula da se odvija, veza sa stvarnim ljudima bi se izgubila u treptaju oka. No, tu tananu vezu, izgradio sam isključivo kao omaž, poželevši da vidim kako bi se njihovi alter-egoi, snašli u Vranolujnom i distopiji. Kako stvari stoje, ne bi nikako, ha, ha, ha.
- Radnju Vašeg romana pratimo iz vizure dva junaka Bena i Elene. Kako je bilo pisati u prvom licu iz ugla suprotnog pola?
Interesantno, ali mnogi koji su pročitali Svetioničara, imali su zaista samo reči hvale oko toga kako sam sastavio lik Elene i kako sam ga izneo na “papir“, što mi je neverovatno drago, iako u tim trenucima pisanja, uopšte nisam razmišljao da li mi je ili nije teško. Možda bih kao neku vrstu “neugodnosti” izdvojio dva slučaja. Svaki put kada bih pisao određeno poglavlje, navikao bih se na pređašnje napisani i korišćeni rod, te sam u početku imao nekoliko grešaka gde “išao sam”, odjednom pređe u “išla sam”, iako se radi o sasvim drugom polu. Ta inicijalna bojazan da ću pogrešiti, ostala je sa mnom sve do kraja romana. Druga nelagodnost, predstavljala je isključivo onu krajnju i nedokučivu žensku stranu ličnosti, koju mi muškarci i da hoćemo, nećemo nikad odgonetnuti, zbog prirode koja nas je takvima i načinila. Jedna od njih, bila je ta emotivna crta u teškim trenucima. Ženska unutrašnja borba i nastojanje da preovlada sobom i svojim osećanjima. Kako sam izašao na kraj sa tim? Ponekad, rešenje je tačno ispred nosa. Svi smo mi ipak ljudska bića, od krvi i mesa i nekad zaista umemo da preteramo u tim polnim različitostima. Nismo ni sa Marsa ni sa Venere, već smo svi Deca Zemlje. Stoga su mi Elenin mentalitet, karakterna crta, posao kojim se bavi, njeno detinjstvo i odnos sa Benom, poslužili kao kompas za njen psihološki i emotivni profil. Naposletku, učinio sam je borcem, pridodavši joj “Ahilovu petu” u vidu psiho-emotivne “kondicije” na duže staze. Generalno, ne može se sve imati, stoga na nečemu ti se mora oduzeti. Na ovaj ili onaj način.
- Koji deo literarnog procesa Vam je najteži?
Najteže su mi padali takozvani “mostovi”, gde određenu radnju, nakon klimaksa, treba da smirim i provedem čitaoca do nekog novog dešavanja, baš kao i kontinuitet. Jer, na primer, dešavalo mi se da se zeznem pa na razdaljini od svega desetak kilometara među likovima, oboje imaju različite vremenske uslove. Kod Bena je pljuštala kiša i duvao jak orkan, dok kod Elene, nije bilo ni daška vetra. Ili, kod Bena je noć oblačna, dok je kod Elene unajveće sijao mesec. Takođe, recimo, Ben je kod kuće ostavio kaput i uzeo jaknu, da bi već u narednoj glavi, posle Elene, on nosio kaput. To je bio baš težak lov. Pa opet, možda je sve zavisilo od trenutne inspiracije. Možda sam se do tih trenutaka previše istrošio, pa sam umislio kako je to zaista teško. Ni dan-danas nisam sasvim siguran. Možda je najteži bio početak radnje, gde uopšte nisam znao kako će se celokupni roman završiti, a trebalo je osmisliti glavnu radnju “vodilju”, kao najvažniju literarnu priču koja se izdvaja od onih specijalno posvećenih i upotpunjavajućih za oba lika. Stoga sam išao pažljivo, korak po korak, nekad bih sačekao i ceo mesec ili dva, ne bi li mi se prirodno u glavi pojavio deo slagalice. Koliko je samo svesno odbačenih materijala i pravaca u kojima je sve priča mogla da ode, kao i situacija… No, reciklaža starog materijala, za neke kasnije nastavke, uvek je opcija.
- Da li Vas vaša porodica podržava u tome da pišete knjige?
Sada da, ha, ha, ha! Šalu na stranu, živimo u takvom dobu da je pre svega potrebno zaposliti se negde i privrediti porodici. Imali su razumevanja prema meni, ali i ja prema njima. Tako sam svaki put, kada bih recimo čekao da mi odgovore za neki posao, pisao roman. Odgovora je doduše, bilo malo. Prepustiću čitaocima da sami otkriju razlog sve većoj stopi nezaposlenosti. No, kako se na nečemu oduzme, tako se na nečemu drugom doda, pa sam tako imao više vremena da se pomnije posvetim knjizi. Naposletku, porodica mi je stvarno bila oslonac, čak i kada bi se bunili što bih se budio kasno, jer sam i legao kasno. Prezahvalan sam im na svemu.
- Da li osim pisanja radite još nešto?
Još uvek čekam na odgovore za posao, ha, ha, ha! Generalno, bavim se foto-audio-video montažom koju sam brusio dok sam stvarao trejlere za roman. Slično je kao pisanje, samo što svoje ideje možete da vidite. Još samo da imam bolji računar, pa da mogu da podignem znanje na veći nivo. Zaljubljenik sam u fotografiju i taj vid umetnosti. Voleo bih da posedujem sopstveni foto-aparat i da uhvatim mnoštvo neizgovorenih “priča” oko sebe.
- Da li biste imali spisateljske smelosti da se šetate u majici na kojoj piše „Jelena Bačić Alimpić je zakon!!!“
Zavisi. Pitao bih prvo, koliko nude, ha, ha, ha! Znao bih samo tako, da iskoristim taj novac i uložim ga u nove ideje oko romana. Pa, je li Silver Stalone glumio u jeftinim pornićima, pre nego što je postao ikona Holivuda? U svakom slučaju, nikako nisam pristalica savijanja kičme, bez određene vrste reciprociteta, jer ako mene “boli”, moraće da boli i “tebe”. Čovek koji ima sve, hajde, maltene sve, može sebi da dozvoli da ne savija svoja ubeđenja. Onaj koji nema neku vrstu zaleđine, mora da proguta ponos i da grize. Verujem da svoj onoj talentovanoj i muzički obrazovanoj omladini, koja svira po Knezu u Beogradu ili Obrenovićevoj u Nišu, a kad malo bolje razmislim, svuda u Srbiji, pa i u svetu, ne pada lako da rašire svoje kofere od instrumenata i zasviraju po mrazu ili nesnosnoj vrućini, samo da bi zaradili crkavicu u onom iznosu, koju neki koji to nikako ne zaslužuju, potroše za jedan sat. Verujem da svi oni zaslužuju da sviraju u filharmonijama ili na nekom stejdžu pred hiljadama ljudi, a ne pred prolaznicima. Srbija nije svesna koliko ima talentovanih i maštovito raskošnih ljudi. Pred njima, kao glavni izazov, stoji isti toliki broj onih drugih…. Veoma drugih.
- Kako biste nekom vanzemaljcu koji je prvi put na Zemlji opisali srpsku književnu scenu?
“Otvori na displeju antropološku kartu i statistiku ove zemlje. Da, baš ta. Skeniraj. Sad, označi sve mlade ljude. Jeste, to. Obrati posebnu pažnju na njih. Naravno, možeš da im daš imunitet. Da ih teleportuješ? Na bezbedno? Aaah, kao očuvanje vrste! Samo napred, brate.”
- Šta Vam se najzanimljivije dogodilo kao piscu nakon što ste objavili knjigu?
Najzanimljivija su bila gostovanja na televiziji i upoznavanje sa ljudima koji dele istu strast prema pisanoj reči. Danas sam recimo prvi put boravio u radio emisiji i osećao sam se kao hrčak koji je zavoleo raskošni lavirint. Tačno sam se u jednom trenutku kada sam ostao sam, osetio da mi je uloga Bjelogrlića u mom omiljenom distopijskom domaćem filmu, Crni Bombarder, nadohvat ruke. Biće posebno interesantna promocija, 20. 07. u gradskoj biblioteci Stevan Sremac u 19:00. Kada se sve podvuče, najzanimljivije od svega mi je razgovor o knjizi sa drugim ljudima.
- Roman „Svetioničar: Vesnici oluje“ je zapravo prvi deo sage „Utočište“. Kada možemo očekivati nastavak i koliko je delova planirano?
Roman Svetioničar je isključivo zbog svoje višeslojne strukture priče, (neko bi komotno mogao da ga nazove i ozbiljnim projektom, odnosno poduhvatom) morao biti podeljen u tri toma. Kao takva celina od tri napisana toma, Svetioničar predstavlja prvi deo u sagi Utočište. Postoji već radni naziv za nastavak na celinu Svetioničara, to jest za drugi deo, koji će prema originalnoj ideji, biti osmišljen u vidu dva toma. I naposletku, treći deo, sačinjen od jednog. Da li će ideja preživeti test vremena, videćemo. Bilo kako bilo, da se vratimo iz budućnosti. Drugi tom Svetioničara, po nazivu Pritajeno zlo će ugledati svetlost dana kada moj izdavač bude dao zeleno svetlo. Da li će se ono upaliti nakon određenog interesovanja publike, tiraža ili je u pitanju vremenski rok, ne znam. Neka vrsta muške intuicije mi govori da je optimalan vremenski period u vidu šest meseci ili nešto više od toga. Olakšavajuća okolnost je da su oba toma spremna kao zapete puške. Postoji u planu ideja da nakon objavljivanja celokupne trilogije Svetioničara, objavim i dve “dopunske” kraće novele koje će samo služiti kao prošireni literarni uvodi za prvi tom, takozvani “prikveli”. Oni koji su čitali Vesnike oluje, zna će na šta mislim, kada budem pomenuo poglavlja Trozubac i Vetrovi pustinje. Smatram da čitaoci zaslužuju da se bolje upoznaju sa uzročno-posledičnim vezama “glasonoša” i glavnih likova. Kako je došlo do Benove zlokobne misije u Africi i kako su tekla prva iskustva pređašnjih vojnika u prvom dodiru sa Aurigama? Kako je tekla operacija Trozubac i kako su izgledale njene posledice, odnosno, kako su se Ben i Elena upoznali, sarađivali, itd… Pri čemu bi glavnu ulogu igrao legendarni detektiv, El Rej.
Razgovarao: Milan Aranđelović
