Izdavačka kuća Heliks je u okviru projekta Kreativno putovanje: odredište Evropa upravo objavila zbirku priča Kratka teorija o putovanju i pustinji, španskog autora Kristiana Krusata, u odličnom prevodu Biljane Isailović.
Krusat je autor izrazitog i markantnog španskog mentaliteta, a evropska komisija za dodelu Nagrade Evropske unije za književnost prepoznala je u njegovom radu specifične i inovativne, hrabro infiltrirane inovativne narativne element i 2013. godine Krusat postaje laureat navedene nagrade.
Kristijan Krusat je špansko-holandski pisac. Studirao je književnost i primenjenu lingvistiku u Madridu i Amsterdamu. Njegovi eseji o književnosti i prevodi teorijskih tekstova objavljeni su u mnogim svetskim književnim časopisima. Krusat je dobitnik i internacionalne nagrade za književnost Manuel Lano.
Da u 21. veku konačno dolazi do vidljivih formalnih pomeranja i istraživanja novih formi i oblika izražavanja, potvrđuje i zbirka od šest priča Kristijana Krusata pod nazivom Kratka teorija o putovanju i pustinji. Zbirka je širom sveta prepoznata kao jedinstvena, a njen autor nagrađen, između ostalih, Nagradom Evropske unije za književnost. Istražujući sopstvene mogućnosti i domete, u prethodnim zbirkama koje je objavio, Krusat se takođe predstavlja kao jedinstveni inovator i eksperimentator na polju kratke proze.
On pripovetku ne sagledava u konvencionalnom i tradicionalnom smislu. Njegova pripovetka ne sadrži klasične i poznate elemente poput naglih obrta, obavezne poente ili nezaobilazne kulminacije. Krusat ruši matricu epigonstva i ne pristaje na ideju da pripovetka mora podražavati život sam. Zato elemente koji više odlikuju roman implementira u kratku narativnu formu izbegavajući poznate sižejne zaplete, nalazeći nove načine stvaranja kompozicije.
Autopoetika takođe pronalazi mesto u Krusatovim pričama, te u priči „Lena čitaocu svoje priče“ stoji sledeće: „Ma kako neverovatno izgledalo, ta noć se završila pomirljivim zagrljajem dvojice braće, najkonvencionalnijim krajem koji se može zamisliti za jednu zaista besmislenu priču. Priče ne donose uvek iznenađenja, ma kako to čudno zvučalo. Ponekad su dosadne kao život izvan priča, mada je uopšteno govoreći sve tamo kod vas. Reci mi onda samo jednu stvar, moj čitaoče: novi koncertni klub u Bulevaru Kralja Aleksandra, …, ima li on tako dobar plakat tamo spolja kao što je u mojoj priči?“
Posebno interesantno biće srpskim čitaocima što se radnja ove priče mahom dešava u Beogradu, u ulici Svetozara Radića, a reka Sava je njen svojevrsni skriveni lajtmotiv. Osnovna Krusatova inspiracija za ovu priču, kao i jedan od njegovih omiljenih pisaca svih vremena, jeste Milorad Pavić. Iako naizgled pripoveda o dva brata koja su volela istu ženu, Krusat konstantno apostrofira čitaoce time naglašavajući važnost njihove uloge u nastanku teksta. „Izvuci iz ove priče pouku koja ti najviše odgovara. Poveži je sa mojim danima bez tebe, pokloni joj metaforičko čitanje i sažmi moj život, jer na kraju krajeva naš život sanjaju drugi a mi činimo ono što možemo unutar blagih tmina.“
Upravo te „unutarnje blage tmine“ osobina su svih junaka iz Krusatovih priča. Uz boju peska, pustinju, doslovnu i metaforičnu, snove i strepnje, te blage tmine čine srž atmosfere ove zbirke. Umesto pravih zapleta do izražaja dolaze emocije junaka, a pustinja je zapravo simbol duhovne praznine i letargije. Kakav je svet, i ko smo mi zaista, pitanja su koja opsedaju sve junake, čiji sentimentalni invaliditeti izbijaju u prvi plan. Osobenjak koji živi u nekoj zabiti u kamp-prikolici sa dve ljubavnice, u priči „Parcele“, vodi beskrajne razgovore sa komšinicom i njenom mačkom i razmišlja: „Ne mislim da sam je uvredio. Proći će nekoliko sekundi dok neko od nas dvoje opet ne progovori. Nastala tišina nije neprijatna… Ko je ta žena koja me poznaje? I otkud me poznaje? Ta tišina je jednostavno tišina pustinje bez dna. Svako bi trebalo da je upozna.“
U Krusatovim pričama dolazi do svojevrsnog skretanja ka unutra, ka atmosferi duha ili mentalnoj atmosferi likova. Unutrašnja zbivanja u junacima ovih priča važnija su od deskripcije ili klasične naracije u trećem licu. Autor je sebe izbacio, on nije posrednik između likova, dela i čitaoca. Među njima se stvara neposredna veza i komunikacija. Stoga čitaoci ove junake bolje razumeju, jače shvataju i empatija je neminovna. Tome u prilog ide i motiv nomadskog života koji se javlja u pričama, a koji je sve zastupljeniji u savremenom svetu. Svi junaci su „stanovnici Planete“, nemaju koren i poreklo, ne označava ih mesto koje se zove dom, već ih obeležavaju sopstveni trenutni porivi i nadahnuća, a pre svega sloboda. Svako je slobodan da bude ko hoće, da se nalazi gde hoće, da živi unutar samoga sebe. Svi osobeni individualci koji se javljaju u ovim pričama čitaocima ne deluju nimalo neobično, već se sa njima lako identifikuju.
Kratka teorija o putovanju i pustinji zbirka je o prepoznatljivoj i zgusnutoj realnosti koja nam je svima poznata, iako je retko posmatramo kao oneobičenu i začudnu, kakva ona zapravo jeste. Krusatova stvarnost je stvarnost turističkih objekata, prepunih plaža i hotela, parkinga i kamp naselja. Ali ona je istovremeno i stvarnost emotivnih i unutrašnjih života likova koji su se prepustili svojim instinktima i odlučili da žive slobodno.
