Odnosi Srbije i Hrvatske su uslovljeni divljačkim nacionalizmom, koji je, priznajem, jači i dramatičniji sa hrvatske strane. Što opet ne znači da u sledećoj epizodi neće biti obrnuto
Nova knjiga Miljenka Jergovića „Sarajevo, plan grada”, u izdanju hrvatske „Frakture”, imala je prvo predstavljanje na Beogradskom sajmu knjiga. Sajamska sala „Ivo Andrić” bila je preksinoć prepuna, a o knjizi su, pored autora, govorili prof. Ranko Bugarski, inače, kao i Jergović, rođeni Sarajlija, i pisac Dragan Velikić, u čijim delima gradovi i hoteli imaju značajno mesto. Profesor Bugarski je primetio da su ga dokumentarnost, ali i pripovedna snaga ovog obimnog dela, vratili u grad njegove mladosti, među sarajevske ulice, građevine, ljude, kao i reči koje se više ne koriste. Poseban deo knjige čini telefonski imenik Sarajeva iz 1941. godine, oglasi u tom imeniku, kao i spiskovi imena zanatlija, koji rekonstruišu lice nekadašnjeg grada. Kako je rekao Dragan Velikić, ova knjiga je velika poema grada, rasadnik imena i njihovih sudbina.
Spiskovi imena deluju hladno, dokumentarno, a opet, paradoksalno, čoveku se stegne grlo kada čita sva ta nanizana imena ljudi koji su nekada živeli. Kao kod Roberta Bolanja, na primer, kada čitamo stranice i stranice nabrajanja ubijenih žena. Da li je za vas više od saznanja ključna ta humanistička crta u sećanju – upamtiti svako pojedino ime?
Oduvek imam tu strast prema spiskovima, imao sam ih kao klinac u vezi sa sastavima timova dve jugoslovenske lige. Kasnije kroz život spiskovi se gomilaju i slažu po vrsti i po sadržaju. Čitanjem, otkrivaju se spiskovi kod Borhesa, Danila Kiša, kao i kod Roberta Bolanja. Priča o sećanju uvek je dvostruka. S jedne strane, sećanje je najveće čovekovo prokletstvo, a sa druge strane, sećanje je ono najvrednije što uopšte imamo. Mi, kao ljudska bića, živimo od sećanja. Kada je reč o humanizmu i sećanju, čini mi se da je sećanje u osnovi svake ljudskosti. Samo je reč o tome da čovek treba da razvija ono što se danas popularno zove kultura sećanja, ali i neku vrstu „lične higijene” memorije, da ne dozvoli sebi poplavu lažnih sećanja i izmišljene prošlosti. Jer, u ovim našim južnoslovenskim društvima, to prokletstvo izmišljenih prošlosti i izmišljenih sećanja čini mi se da je gore i strašnije od bilo čega drugog.
Mnoga su velika imena vezana za Sarajevo, među njima i Ivo Andrić, pa melanholični Tin Ujević, pojedine ulice nosile su imena Branislava Nušića, vojvode Putnika, tu je i Zmaj Jovina ulica. Zmaja navodite i kao primer Srbina koji je Srbe i Hrvate viteški smatrao braćom…
To je jedna od stvari koja kod nas nije nikada na pravi način doživljena. To kako je čika Jova Zmaj hvalio Hrvate, to je osnova svakog međunacionalnog bontona, osnova zajedničkog života i multikulturalnosti. Uzgajaš to verovanje, ili možda iluziju, da je onaj drugi bolji i plemenitiji, jer zapravo naše prokletstvo počinje uverenjem da smo mi, koji god bili, uvek i samo najbolji. Iz takvog verovanja se stvara pakao.
U različitosti žitelja Sarajeva bila je njegova privlačnost, ali i usud. Kažete da vam je bilo potrebno da se udaljite od Sarajeva da biste mogli o njemu da pišete. Idete li sada tamo?
U Sarajevo odlazim retko, iz nekih svojih razloga. Taj grad se svakako promenio, ali ko sam ja da dajem zamerke zbog toga. Što se tiče šarenila Sarajeva iz nekih ranijih vremena, mislim da je naš problem oduvek bio taj što višenacionalnost i raznovrsnost nikada nisu zaista bili osvešćeni i što nikada nismo imali stvarno poštovanje jednih prema drugima. To je uvek bila kombinacija toplo – hladno, ljubavi i mržnje, i potpunog neznanja o tome kako se oseća drugi, kako je biti u manjini. Kako je u današnjem Beogradu biti, na primer, Albanac. Pitanje: Kako je to biti onaj drugi? U našem svetu nije se postavljalo u vreme kada je to trebalo da se učini. Došli smo u situaciju da je ta multikulturalnost, na koju se danas „izlizano” pozivamo, deo neke prošlosti. Zašto to ne živimo u sadašnjosti? To što su naši gradovi i čaršije u velikoj meri postali monokulturalni i što su manjine negde nestale – Zaboga, šta im bi, šta im se nije sviđalo?– nije dovoljan razlog da mi prema onima koji su ostali nemamo neki osvešćeniji odnos. Nema toga u današnjem Sarajevu, a još manje u Zagrebu. Ako govorimo o sebi kao Evropljanima, to bi trebalo da bude prva stvar našeg evropejstva, jer se ono ne dokazuje odnosom prema Šveđanima i Fincima, ili prema Angeli Merkel, nego prema komšiji koji se zove nekako drugačije.
Na koji način je sada Evropa ponovo pred tim ispitom savjesti, kako je govorio pomenuti Tin Ujević, a u vezi sa izbeglicama sa Bliskog istoka?
Mislim da je naš zajednički problem, ne samo srpski, hrvatski, ili balkanski, nego uopšte evropski, ta nesvesnost o dramatičnosti ovog trenutka, dok izbeglice prolaze kroz naše zemlje. Nismo svesni toga da se događa nešto slično onome što se našim pradedovima događalo tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, kada su kolone Jevreja odlazile u smrt. Neverovatno je to kako Evropljani ni sada ne osećaju tu dramu i kako nesreću migranata ne doživljavaju kao svoju vlastitu. Jer, to je potpuno identičan problem sa onim koji je Evropa već imala. Mi smo odgovorni zbog toga što nije bilo više spašenih Jevreja, kao što smo odgovorni za svakog sirijskog izbeglicu koji prođe kroz naše zemlje. Bio bih mnogo srećniji kada bi Hrvatska, Srbija, kao i Bosna i Hercegovina bile zemlje u kojima bi sirijske izbeglice poželele da žive.
Kako u vezi i sa ovim problemom vidite aktuelne odnose Srbije i Hrvatske?
Ti odnosi su uslovljeni divljačkim nacionalizmom, koji je, priznajem, jači i dramatičniji sa hrvatske strane. Što opet ne znači da u sledećoj epizodi neće biti obrnuto. To što se sada u tim odnosima dešava podseća na one vežbe iz vremena socijalizma, na onu akciju „Ništa nas ne sme iznenaditi”. Tako smo pre mesec dana imali taj mali, lažni i prljavi rat na granici, gde se ljudima sa „pogrešnom” saobraćajnom dozvolom ili „pogrešnim” ličnim dokumentima onemogućavao prelaz granice, pa su onda političari davali dramatične izjave. Svima je bilo jasno da to nije nikakav rat, nikakva ozbiljna stvar, da će sve nestati u onom trenutku kada nacionalistička politika ispuni svoj cilj i kada se hrvatski premijer odbrani od…, istina ja u tom trenutku nisam baš najbolje shvatio od čega, ali od nečega sigurno da.
Posmatrate Sarajevo kroz istoriju. U kom trenutku je to bio posebno intrigantan grad?
Sarajevo je bilo jako interesantno mesto u proleće i leto 1914. godine, pred atentat Gavrila Principa, nešto o čemu priča možda nikada neće zaista biti ispričana. O toj generaciji Mlade Bosne, ali i o svim drugim valerima tadašnjeg Sarajeva, grada koji je izranjao iz otomanskog srednjeg veka, u kom su neki klinci čitali anarhističku literaturu. Zatim, zanimljivo je Sarajevo 70-ih i 80-ih godina 20. veka, kada je grad izranjao iz komunističkog mraka, koji je u Bosni bio najdramatičniji. To Sarajevo je imalo obećavajuću lepotu, koja je opet nesrećno završila velikim zločinom nad gradom, a kasnije i njegovom nesposobnošću da prestane sebe da doživljava kao ultimativnu žrtvu. Najparadoksalnija stvar u vezi sa Sarajevom bila je ta što je to bio najprosperitetniji grad u vreme kada se za njega najmanje znalo. Nikada u svojoj istoriji Sarajevo nije bilo važno kao što je to danas. Ljudi možda ne znaju za Dubrovnik, ali za Sarajevo su sigurno čuli, istini za volju i zbog njegove nesreće. Zato važi ona izreka: „Bolje biti srećan i anoniman, nego nesrećan i slavan”.
Razgovarala: Marina Vulićević
Izvor: Politika
