Svoja književna iskustva koja možda mogu pomoći ili inspirisati mlade autore podelio je u razgovoru koji je pred vama.
- Počnimo od početka: prvi „ozbiljniji“ rukopis – kako je započet, kako je teklo pisanje, šta je sa njim na kraju bilo? Da li je taj rukopis postao vaša prva objavljena knjiga?
Pre nego što sam započeo da pišem ono što će vremenom postati moja prva objavljena knjiga Labudoliki paunovi moraju umreti, napisao sam ceo niz priča. Ideja je i bila da prvo objavim zbirku priča. Međutim, kako su one nastajale u dužem vremenskom periodu, pisao sam ih kada nađem vremena i volje za igranjem sa rečima, kada sam ih sabrao video sam koliko se one razlikuju u kvalitetu. Svaka naredna je bila zrelija od one ranije. Kako sam išao unazad, uvideo sam da su tu sada priče koje ne želim da iko ikada pročita. Priče su, zapravo, moji prvi ozbiljniji rukopisi. Možda bi na ovom mestu valjalo reći da je upravo jedna priča moje prvo objavljeno delo. Imao sam šesnaest godina kada sam, sa ludačkim optimizmom i samopouzdanjem koje sam kasnije izgubio, na pisaćoj mašini otkucao priču koju sam poslao časopisima Galaksija i Politikin Zabavnik. Nisam očekivao da će ih iko objaviti, ali jesu. Oba časopisa. Dakle, sve je počelo od priča. Objavljenih i neobjavljenih.
- Postoji značajan teorijsko-praktičan rad o „putu od rukopisa do knjige“. Kakvo je vaše iskustvo sa objavljivanjem prvog i svakog kasnijeg vašeg romana?
Kada sam seo da pišem svoj prvi roman, nisam znao ništa o pisanju. Jedino što sam znao bila su slova. I, nešto malo, pravopisa i gramatike. Sastavio sam kraći koncept priče, po tezama nabrojao nekoliko glavnih događaja koje bi trebalo da napišem, i, jednostavno, seo sam za kompjuter i počeo sa radom. Prvi roman sam napisao u totalnom neznanju. Njegovi temelji su na čistom entuzijazmu i emocijama. I to neznanje se ispostavilo i kao najveći adut i kao najveća mana knjige. Iako je knjiga amaterski napisana, ona je ispunjena ogromnom i nesputanom kreativnom energijom, što se oseća tokom čitanja. Zato čitaoci najbolje prihvataju upravo ovu knjigu i najviše je vole. Ljudi osećaju tu energiju. Prva verzija romana je završena za šest meseci, onda sam još šest meseci radio na popravljanju, dorađivanju uz konsultacije sa ljudima koji su želeli da ga pročitaju…
- Drugi deo pomenutog rada je „put knjige do čitaoca“. Kako vidite taj put kada pisac debituje, kada objavljuje za izdavača, i kada objavljuje samostalno?
Uh! Uh-uh! Iskustvo mi govori da je proces objavljivanja knjige uvek isti i da je potrebno savladati uvek iste prepreke. I to je tačno. Samo što je, kako broj objavljenih knjiga raste, intenzitet tih problema i prepreka na koje nailazim sve manji. Sa prvom knjigom je bilo… Znate kada čovek kaže da nailazi na zatvorena vrata? E, ja sam nailazio na zid. Svuda. I ono malo kontakata iz sveta književnosti koje sam ostvario bili su prekinuti. Ljudi sa kojima sam do tada imao finu, pristojnu i redovnu komunikaciju, i koji su bili na pozicijama da mi pomognu makar kroz neki savet, jednostavno su prestali da mi odgovaraju na poruke. Zid. Apsolutna tišina. Ništa. Moj rukopis je u tom trenutku mogao da bude i Čarobni breg ili Braća Karamazovi, nikoga to nije interesovalo. Prvi rukopis, nepoznate osobe. Zdravo-ćao. Ma, ni toliko.
- Da li je svaki pisac „žanrovski“ pisac? Da li on mora prepoznati i pronaći svoju publiku? Da li je traži među „sličnim“ piscima? Kakvo je vaše iskustvo po tom pitanju, spisateljsko ali i čitalačko?
Sa izrazom „žanrovski“ u kontekstu književnosti sam se prvi put susreo upravo nakon što sam objavio svoj prvi roman, ili tokom procesa pisanja istog. Do tada je ta reč za mene bila vezana samo za filmsku industriju. Naučio sam da je taj izraz, žanrovski, zapravo super opravdanje da me neko odbije. „To je žanrovsko delo, neće oni to objaviti/nagraditi NIN-ovom nagradom/pročitati…“ Vremenom mi je koža malo odebljala i taj „žanrovski metak“ se samo odbije o moj oklop, ali i dalje se ježim kada čujem tu reč. Nikada, zapravo, nisam u potpunosti shvatio šta znači ta reč, ali sam ukapirao da ona sledi odmah iza onog čuvenog ALI. „Super ti je knjiga, ALI je žanrovska…“
Takođe može biti i etiketa koja izaziva nesporazume. Jer ako za nešto kažemo da je žanrovski, možemo i čitaoca navesti na pogrešan trag. I onda dobijemo nezadovoljnog čitaoca, koji je uzeo da čita nešto privučen žanrovskom etiketom, a sadržina paketa ne odgovara deklaraciji.
Kao čitalac nikada knjige nisam birao po žanru. Čitao sam ono što mi se čita i ono što mislim da će mi se dopasti. Dok nisam i sam počeo da pišem i objavljujem nisam ni znao da se taj „filmski izraz“ koristi i u književnosti.
Kada čujem reč „žanr“, hvatam se za glavu!
- Više puta ste govorili o vašem „čitanju“ – šta čitate, kako to na vas utiče, koji su vam „uzori“. S obzirom da vas mnogi vide kao „žanrovskog“ pisca, na koji način na vas utiče „klasičnija“ lektira, „nežanrovska“?
Ne znam da li je uzor prava reč. Nekako mi se čini da lektiru biramo, već prema nekim našim sklonostima, prema našoj prirodi, duhu, interesovanjima… i na to niko ne može da utiče. Važno je samo da otkrijemo „uzore“. One koje tražimo. Naše književne anđele čuvare. Sve drugo bi bilo na silu. Mogu ja da čitam Dostojevskog do prekosutra i da želim da mi se on dopadne, da bude moj uzor, ali avaj. Neće, nije, niti će. Sve bi to delovalo kao scena u kojoj Pepeljugine sestre pokušavaju da obuju staklenu cipelicu. Ne ide. Uvek ću da se vratim Tomasu Manu, Kafki, Pekiću, Kenediju Tulu, Hanteru S. Tompsonu, Sioranu, Selinu, Remarku, Ničeu, a od „žanrovskih“ pisaca Daglasu Adamsu, Isaku Asimovu, Klarku, Agati Kristi…
Često pisanje upoređujem sa vežbanjem u teretani. Pisanje je dizanje tegova. Što više pišemo to će pisanje da bude bolje. Ali čitanje knjiga je kardio. Kardio vežbe nam daju kondiciju da podignemo tegove. Možeš i bez kardio vežbi da digneš tegove. To svako može. Ali to rade amateri. Početnici. Zato je klasična lektira mnogo važna za svakoga ko želi da postane pisac. Ona nas uči, ne kako da pišemo, već kako da budemo pisci. To je temelj na kome ćemo kasnije izgraditi naše stvaralaštvo.
- Mnogi mladi pisci, ako ne pišu poeziju, pokušavaju da se ostvare u nekom definisanom žanru, često njima omiljenom čitalačkom polju. Kasnije, pak, mnogi žele da izađu iz toga i prevaziđu granice žanra, da pomere svoje stvaranje bliže „centru“, ne bi li se „otresli“ etikete žanrovca. Imate li i vi takve porive?
Jedini poriv koji imam jeste da pišem ono što želim. Posle četiri, stilski veoma slična romana, imam poriv za nekim drugačijim književnim izrazima. Želim da se zakoračim u nepoznato ili manje poznato i vidim da li mogu. Želim da se usudim. Želim izazov u kome mogu da nastavim da se igram. Jer pisanje je igra. Pisanje je ono što smo kao deca radili sa igračkama. Igrali smo se tako što smo igračke stavljali u neke priče. Pričali smo priče, a zvali to igrom. Imam poriv da nastavim sa tom igrom. Knjige su samo opravdanje da sve to deluje manje infantilno, a više ozbiljno. Pisanje je dečja igra drugačijim sredstvima.
- Vaša fikcija neraskidivo je vezana za konkretnu stvarnost. Iako naizgled pišete o budućnosti, zapravo govorite o prošlosti i sadašnjosti. Možete li zamislite kako bi M.A. pisao da živi u Finskoj? Ili Portugalu? Ili možda na Tibetu?
Da. To je samopropitivanje kroz koje svi mi u Srbiji povremeno prođemo. Šta bismo postali da smo rođeni u normalnom društvu? Kako bismo postali da smo rođeni u normalnom društvu? Znamo u kakvom društvu bismo voleli da živimo, ali da li bismo mi postali isti? Ne bismo. A naša ličnost, kao i sve na planeti, želi da preživi. Nepromenjena, ako je to moguće. Zato nas i plaše odgovori koje možemo da dobijemo od nas samih. U normalnom, kao i u svakom drugačijem društvu i okolnostima, postali bismo drugačiji. Makar malo. Mi ne možemo da pobegnemo od naše prirode, ali okolnosti i okolina definitivno mogu da utiču da neke sklonosti razvijemo, a neke ne. Bojim se da bih i na Tibetu pisao knjige, ali ne i ovakve. Možda bih ih naslikao.
- S obzirom na, na sreću ili na žalost, stvarnost kao nepresušni izvor tema za pisanje koje vi upražnjavate, dolazi li nekad do „blokade“? Ponestaje li nekad „inspiracije“?
Ne. Zaista se, kao pisac, nikada nisam susreo sa strahom od praznog papira. Imam strah da nikada neću napisati sve ono što želim. I sada radim istovremeno na tri romana. I pravim skicu za narednu priču. Sa druge strane, kao književnom kritičaru, strah od toga da neću uspeti da napišem tekst o nekoj knjizi je permanentan. Lakše mi je napisati 250.000 karaktera izmišljene priče, nego 6.000 karaktera o izmišljenoj priči. Izmišljanje je lako. Realnost je suvoparna. Zato inspiraciju i ne tražim u stvarnosti i u realnim događajima. Zato često kažem da me najviše inspirišu Dnevnik 2 RTS-a i Biblija.
- Da li je biti pisac u Srbiji ista sudbina kao biti pisac u Rusiji ili SAD? I kakva je to sudbina?
Mislim da imamo sreću u nesreći. Sreća je da je u Srbiji mnogo manja konkurencija nego na nekim velikim tržištima. Lako je pisati bolje od Nenada Rackovića ili Vladimira Tabaševića. Vraški je teško nadmašiti Pola Ostera, DeLila, Pinčona, Peljevina… Lakše je probiti se na vrh. Sa druge strane, biti na vrhu ili na dnu, u Srbiji je, gotovo, svejedno. Ovde i onako niko ne može da se obogati od književnosti. Čak ni da preživi. Na većim tržištima je sasvim druga priča. Ako uspeh u nečemu posmatramo kroz račun u banci, onda ima velike razlike između toga kako je to biti pisac u Srbiji, a kako u Americi. Ako imamo neke nefiskalne poglede na umetnost, i život uopšte, onda je svaka administrativna granica samo to. Zamišljena linija koja ne postoji. I tada nema nikakve razlike, ne samo gde, već i šta pišeš.
- Da li današnji mladi pisci, kada „greše“, imaju pogrešne pobude, ili ciljeve, ili postupke?
Mladi autori se trude. Daju sve od sebe. Za razliku od mnogih pripadnika starijih generacija ja verujem u mlade ljude. U bilo čemu. Čak i kada ne mogu da shvatim šta rade, verujem da oni rade u skladu sa vremenom u kome žive i u skladu sa vrednostima savremenog društva. Mnogo bolje kontaju vreme, društvo, okolnosti i prilike, nego mi koji smo ostali malo zamrznuti u kojoj godini ranije.
Što se tiče grešaka, tu bih citirao (novogodišnju) poruku Nila Gejmena:
„Nadam se da ćete u godini koja dolazi praviti greške. Jer ako pravite greške, znači da pravite nove stvari, učite, živite, forsirate sebe, menjate se, menjate svoj svet. Radite stvari koje niste radili ranije i još važnije – RADITE NEŠTO.
Eto, to je moja i želja svih nas za vas, a isto želim i sebi samom. Pravite nove greške. Pravite slavne, čudesne greške. Pravite greške koje niko nikada ranije nije pravio. Nemojte se ukočiti, nemojte stati, nemojte brinuti da nije dovoljno dobro, ili da nije savršeno, šta god to bilo: umetnost, ljubav, posao ili porodica ili život.
Šta god bilo to čega se bojite da uradite – uradite.
Pravite svoje greške, sledeće godine i uvek.“
- I za kraj, mada je ovo možda i pitanje za početak: šta je to „mladi“ pisac? Koliko „iskustva“ je dovoljno za „sazrevanje“, i da li to iskustvo čine nagrade, objavljene knjige, ulazak u institucije ili kanone? Kako na vreme izmeriti kvalitet opusa, može li i kvantitet biti dovoljno značajan sam po sebi? Da li je „današnja mladež“ uvek lošija od naših savremenika?
Neko je na Tviteru napisao kako u Srbiji ne postoji period života koji deli „još si ti mlad“ i „ti si matori starkelja“. Jednostavno, za neke ljude si uvek ili suviše mlad ili suviše star da znaš nešto. Samo su oni u tom filozofskom dobu, ostali su ili balavi klinci ili benavi starci.
Možda se, ako već želimo da formalizujemo i definišemo, u Vašem pitanju krije i odgovor. Možda put od mladog do starog pisca „formalno“ i čine sva ta iskustva, broj knjiga, nagrada, ulasci u institucije, mejnstrim medije…
A, opet… Kako meriti nemerljivo? I što bismo to radili? Osim broj stranica i cene na koricama, sve drugo je teško merljivo. Teško je definisati uporedne mere u nečemu što je individualno. Svako piše iz različitih pobuda. Čak i kada imaju slične motive, ono napisano je drugačije. Čak i različiti ljudi istu knjigu čitaju različito.
Već sam pisanje upoređivao sa teretanom, ali sada bih, kao metaforu, upotrebio atletiku. Atletika je, pre svega, takmičenja sa samim sobom. Odabrao si disciplinu, imaš sjajne trenere, treniraš, uslovi nisu sjajni, ali nisi mogao da ih biraš, vežbaš i sada bi, na takmičenju, trebalo da daš sve od sebe. Jedino što bi trebalo da uradiš jeste da daš sve od sebe. Ostali takmičari rade to isto, samo u drugoj traci, paralelnoj, na istoj stazi, ali ne u tvojoj. Ti si sam. Sa sobom. I protiv sebe. I za sebe. Jedini koga bi trebalo da nadmašiš jesi ti sam.
Razgovarao: Milan Dobričić
