Nedavno je izdavačka kuća Otvorena knjiga objavila novi roman Milana Aranđelovića Balada meda i krvi. Ovaj satirični horor-triler imaće svoju premijeru na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, a mi smo iskoristili priliku da popričamo sa autorom, koji je na društvenim mrežama poznat i kao Neverovatni Miki, o njegovom novom romanu, o mitovima, bajkama, religiji, monarhiji…
- Radnja Vašeg drugog romana smeštena je u 2168. godinu, istu onu u kojoj se odvija dešavanje iz prvog romana Labudoliki paunovi moraju umreti. Da li je ovo samo slučajnost ili je u pitanju namera da Balada meda i krvi bude nastavak Labudolikih paunova?
Artur Klark je za svoj serijal Odiseja govorio da su to književni nastavci koji se „dešavaju u različitim svemirima“. Za razliku od njegovih romana moji nisu nastavci, ali se dešavaju u istom svemiru. Promenio sam i scenografiju. Dok se radnja Labudolikih paunova odigrava u gradu, dešavanja iz Balade su smeštena van njega. Ipak, moram da priznam kako mi je ideja da napišem književni triptih kojim želim da zaokružim svoju poruku čitaocima i da su Paunovi i Balada njegov deo.
- Kako vidim i dalje insistirate na pisanju nekomercijalne literature? Zar ne pomislite nekada da odustanete od toga o okrenete se pisanju nečega što se više isplati?
Ne bih mogao da se složim sa Vašom konstatacijom da je ono što ja pišem nekomercijalno. Naprotiv. Moji romani su po stilu i formi najsličniji onome što su radili Daglas Adams i Teri Pračet, a za njih niko ne može da kaže kako nisu živeli lepo od pisanja. Teri Pračet je bio jedan od najbogatijih pisaca u Velikoj Britaniji, a zahvaljujući pisanju bogatiji i od kraljice. Možda je kod nas problem u republikanskom uređenju. Srećom vidim da se kod nas ubrzano obnavljaju monarhističke tekovine.
- Vi ste monarhista?
Ne, ja sam seks pistolista.
- Šta se promenilo u Vašem životu nakon izlaska prvog romana?
Sada mogu da se predstavljam kao pisac. Mada to zna da bude nezgodno jer ljudi ponekad pomisle da se šalim sa njima kada im kažem da sam pisac. Zato uglavnom govorim da sam novinar ili radnik u štali koji se stara o Jabučilu i Pegazu. Ljudima je, izgleda, lakše da poveruju u novinare i krilate konje nego u pisce.
- O čemu se radi u Vašem novom romanu?
U romanu Balada meda i krvi šaljem malu pravoslavnu četvoročlanu porodicu Majer na izlet van grada. Tata Dušan, mama Alda i deca blizanci Kirše i Višnja dospevaju u polunapušteni gradić Argentopolis u kome žive samo stari, verovatno besmrtni, ljudi. Neko otima Višnju i Kiršea, a Dušan pokušava da ih, uz pomoć male grupe stanovnika Argentopolisa, pronađe. Na tom putu upoznaje se sa galerijom fantastičnih, gotovo bizarno smešnih, stvorenja i čudovišta.
- Šta se krije iza ove priče, da ne kažem bajke?
Iza svake bajke krije se stvarnost. Iskoristio sam motive i bića iz slovenske i germanske mitologije kao i čudovišta iz popularne kulture i urbane mitove da bih ispričao priču o našoj stvarnosti u kojoj trenutno živimo. Balada meda i krvi je roman o ratnim zločinima koji su se, ne tako davno, dogodili u našem okruženju, to je roman o ratnohuškačkom novinarstvu i spisateljstvu, o važnosti održavanja laži (kao i mitova) živim jer bi nas istina pojela. U mom romanu i bukvalno.
Voleo bih da ljudi, čitajući moj roman, pokušaju da iza likova vampira, veštica, zombija, bauka, čuma i slovenskih i germanskih nižih šumskih i vodenih demona prepoznaju čudovišta iz našeg javnog života. Oni su i dalje tu, pišu knjige, uređuju tabloide, mirno spavaju po kasarnama, redovno se čekiraju u gradskom prevozu… Odsekli su svoje repove i misle da su se na taj način kamuflirali. Moja knjiga je mali podsetnik da vampiri nikada ne piju vino. Jedan od važnijih junaka romana je, na primer, i Dragan J. Vučićević. Ko ga prepozna neka mi javi svoje otkriće na mejl i dobiće moju narednu knjigu sa posvetom na poklon.
- U oba romana spominjete Novaka Đokovića. Zašto mislite da je on toliko važna figura u Srbiji?
Kao deo srpskog mita Novak Đoković svakako spada u deo mog interesovanja, ali ne kao sportista već kao deo panteona. U romanu Balada meda i krvi spominjem grupu prosjaka iz Reda navijačke braće Svetog Nola koji na Trgu Pobede u Suvoj Reci proslavljaju još jednu svoju pobedu svog sveca. Oduvek sam bio fasciniram vernicima.
To je verovatno zbog toga što sam kao veoma mali prisustvovao nečemu veoma magičnom što je zauvek ostavilo veoma dubok utisak.
Svedočio sam čudu u kome Titovi (koji je i sam jedno vreme poput zombija iz Romerovih filmova i mojih romana zahvaljujući moći religije i vernika izvoleo malo proživeti i posle smrti. Poznata je zombijanska parola iz tog doba I posle Tita Tito!) vernici skidaju svoje verske amulete i odežde i pronalaze novog Boga, sveštenike i religiju. Ovo se nije dešavalo samo malim ljudima na televiziji koji su posle toga poslušno otišli na svoje radne zadatke. Ne, to se dešavalo i velikim ljudima iz mog komšiluka, predsednicima mesnih zajednica, kućnih saveta, drugovima i drugaricama iz Komiteta… Moji drugari i ja smo u kontejnerima nalazili gomile bačenih ikona sa kojih su nas posmatrali bogovi i sveci poput Josipa Broza, Edvarda Kardelja i Staneta Dolanca. Ova moć vere ostavila je ogroman utisak na moju još neformiranu psihu i uticala na pogled na svet održavajući me fasciniranim celoga života.
- Verujete li u Boga?
Verujem u Njegove vernike. Dok su oni tu On je veoma prisutan u našim životima bez obzira da li postoji ili ne. Zna se šta sledi posle „Sada ću da ti pokažem tvog boga“. Veoma stvarne batine koje u Njegovo ime dobijete čine da i On bude veoma stvaran. A batine nisu jedina i najgora stvar kroz koju možete da otelotvorite Boga.
- Ilustraciju za naslovnu stranu Vaše prve knjige uradio je Aleksa Gajić, drugu je ilustrovao Bob Živković…
Za mene koji ceo život čitam Politikin Zabavnik saradnja sa osobama kao što su Aleksa Gajić i Bob Živković predstavlja fantastično iskustvo. Kao da su moji omiljeni junaci izašli iz nekog stripa da bi se upoznali sa mnom. Veoma sam srećan zbog toga i zahvalan sam im što su pristali da ilustruju moje knjige.
- Šta sledeće možemo očekivati od Vas?
Upravo pišem roman koji ne spada direktno u kanon Labudolikih paunova i Balade meda i krvi. Izmestio sam radnju romana iz Srbije i smestio je na afrički kontinent u nekoj veoma dalekoj budućnosti. U njemu se bavim globalnom dominacijom jedne zemlje, izvozom i nametanjem demokratije i ljudskih prava, kao i ekoloških standarda. Naravno, baviću se i religijskim i etničkim odnosima između dobrih komšija.
- Gde može da se nabavi Vaša knjiga?
Premijerno će biti dostupna na Sajmu knjiga na štandu Otvorene knjige, a posle njega biće u svim većim knjižarama.
- Koja je Vaša poruka za čitaoce Bookvara?
Redovno se kupajte, obavezno koristite konac za zube, nikad bez kondoma…
Foto: Milan Belić
