Uz izuzetak nekolicine eksperata (kao što je Didije Gez), na Zapadu je još uvek prilično teško pronaći nekoga ko je uopšte čuo za postojanje nekakve strip scene u predratnom Beogradu. Istina je da je, nakon izuzetno surovih prilika koje su doneli okupacija i Drugi svetski rat, a zatim i politička previranja u regionu, čitava ta obećavajuća strip scena bila oštro prekinuta u svom razvoju, nakon čega su i njeni protagonisti praktično pali u zaborav. Međutim, bila je to svakako jedna radijantna i živopisna scena, koja nije mnogo zaostajala za strip produkcijom i mnogo prosperitetnijih evropskih zemalja.
Kakogod, kada je najrespektabilniji dnevni list, “Politika”, 1934. godine počeo da objavljuje američke novinske stripove, ostale dnevne novine (i neki nedeljnici) takođe krenuli da deo svog prostora posvećuju stripu. Uskoro se pojavilo na desetine crtača, koji su bili dovoljno poneseni da počnu sa radom na vlastitim stripovima. Kioske je preplavio čitav buljuk strip časopisa, koji su izlazili u nedeljnom ritmu, neki čak i dvaput nedeljno. Dobar broj ovih listova je već u svom zaglavlju sadržao crteže Diznijevih junaka, ili je pak naziv časopisa bio inspirisan Diznijevim kreacijama (uključujući i najpopularniji od predratnih listova, “Mika Miš”, čiji je naziv (danas arhaična) posrbljena verzija imena Mikija Mausa). Dizni je svakako bio simbol novog izražavanja u slikama, iako je sam termin “strip”, razume se, u sebi apsorbovao mnogo različitih stilova i žanrova.
Pa ipak, pojava stripa u Srbiji je imala svoju predistoriju – počev od devetnaestog veka, različite publikacije su donosile proto-stripove (priče u slikama sa tekstom koji je, umesto u oblačiće, ispisivan ispod ilustracija). Jedna od storija koja bi (bar tehnički) moglo da se uvrsti u proto-strip, iako je izvesno predstavljala nešto novo i različito, pojavila se u dečjem listu “Veseli četvrtak”. U pitanju je materijal koji je tokom 1932. godine objavljen u nastavcima, pod nazivom “Doživljaji Mike Miša”, koje je pisao Božidar Kovačević (nakon jedanaestog nastavka tekstove je nastavio da piše Svetislav B. Lazić), dok je crtač bio Ivan Šenšin, a nakon trideset četvrtog nastavka nepoznati crtač, koji se potpisivao inicijalima “M.S.”.
Glavni junak ovih storija bio je Mika Miš, predstavljen kako putuje po svetu, u potrazi za zemljom Nevidiš… Mika Miš tamo sreće patuljke, koji čudom nalikuju na patuljke predstavljene u Diznijevom celovečernjem animiranom filmu Snežana i sedam patuljaka (koji je Diznijev studio krenuo da razrađuje tek dve godine kasnije, 1934, dok je premijera bila tek 1937). Priča se završava u potpuno srpskom stilu, sa patuljcima-trubačima koji sviraju u čast Mike Miša, nakon čega sledi obilna trpeza uz pečenje i alkohol!
Postavlja se zanimljivo pitanje: da li je Mika Miš isto što i Miki Maus? Tačnije, da li je proslavljeni junak crtanog filma i stripa “posuđen” od strane srpskih autora? Koliko god zvučalo apsurdno, čini se da Mika Miš izgleda kao Miki Maus, ali da ima vlastiti karakter, nezavisan od Diznijeve kreacije. Tokom ranih tridesetih bila je to globalna pojava – lokalni umetnici su prisvajali junake popularne kulture tog vremena, kao što je Miki Maus, i prilagođavali ih vlastitim stripovima, ilustracijama, igračkama i drugim zanatskim proizvodima. To se dešavalo na geografski prilično širokom području, u Evropi, Japanu čak i u SAD. Uostalom, Miki Mišu je na stranicama “Veselog četvrtka” bio pridružen skup junaka koji se uopšte ne pojavljuju kod originalnih Diznijevih tvorevina – umesto Mini Maus, Belke ili Horacija, u srpskom stripu se pojavljuju pelikan, noj, dva crnca i japanski vojnik (u to vreme, kinesko-japanski vojni incidenti bili su u svetskim vestima – najpre zbog japanske invazije na Mandžuriju 1931. godine, a zatim i zbog kratkog rata između Republike Kine i Japanske imperije, početkom 1932). Štaviše, na nekoliko mesta u stripu, Mika Miš ističe Beograd kao svoj rodni grad. Povrh svega, u delu priče koji opisuje njegovu posetu Vašingtonu, Mika Miš je prikazan kako, ispred bioskopa, radoznalo posmatra plakat kojim se najavljuje film o Mikiju Mausu! Koji je nedvosmisleno drugi lik, ali čija je Mika Miš refleksija.
Naravno, nije teško zaključiti da je “srpska verzija” Mikija Mausa vrlo zabavljala ovdašnje čitateljstvo tridesetih godina. Ova ideja bila je eksploatisana od strane više crtača, tokom čitave te dekade. U isto vreme, srpski strip je naj taj način odražavao težnju da se bude delom modernog sveta, i savremenih trendova uopšte, u zemlji gde je razvoj uvek bio usporen beskrajnom smenom kriza i ratova.
Strip iz “Veselog četvrtka” vodi Miku Miša kroz udaljene predele i uzbudljive situacije – on odlazi za Afriku, putuje podmornicom, dospeva do Severnog Pola, zatim roni do sveta na dnu okeana, pelikan ga povlači put neba, čak se pridružuje cirkusu… Kada cirkus bankrotira, Mika Miš se otiskuje put Pariza i Moskve, zatim produžava i do kineskog ratišta, gde ukazuje pomoć kako kineskim tako i japanskim vojnicima, ispirajući im rane rakijom. Mikini altruistički napori bili su primećeni od samog japanskog Cara, koji ga nagrađuje medaljom. Malo zatim heroj ovog stripa biva zarobljen od strane kineske vojske i postavljen pravo pred streljački vod! To je verovatno jedini put da vidimo junaka nalik Mikiju Mausu kako se sučeljava sa puškama koje su uperene pravo u njegovo lice, tren pred egzekuciju. Čudom, on i njegovi prijatelji ipak ostaju živi, zahvaljujući tome što su se pretvarali da meci nisu promašili svoju metu, i da su svi izginuli (jedini koji je bio ranjen je noj!). Ljut zbog kineskog varvarstva, japanski oficir nudi Miki da se pridruži njihovoj vojsci, ali ovaj to odbija, uz reči – “Svaki čovek brat je moj”! Ubrzo zatim Mika Miš brani kineski budistički hram od devastiranja koje su pripremale japanske trupe, i čak puca iz topa na japansku vojsku, ali takođe izbavljuje japanskog vojnika od kineske osvete… Kako se priča razvija, nadrealne situacije smenjuju jedna drugu. Mika Miš se već u narednoj epizodi bori protiv divljeg indijanskog plemena, zatim spasava prijatelja od napada pomahnitalog slona, i tako dalje – savremenom čitaocu će posebno biti degutantna scena u kojoj naši junaci koriste lešinu slona kao čamac na kojem plutaju morem čitava četiri dana, dospevši nakon toga u… Egipat. U Egiptu Mika uspeva da se dokopa radio aparata, na kojem sluša Radio Beograd i zvuk ćemana, što iz mrtvih budi mumiju Faraona, koji nakon toga tvrdi da je i sam srpskog porekla! Mika Miš zatim produžava sve do Vašingtona, samo da bi spasao taj grad od Indijanskog napada, i još jednom dobija medalju, ovaj put od američkih zvaničnika! Mika je zatim prikazan kako se relaksira uz džez muziku, igra fudbal (čak nekoliko fudbalskih mečeva bilo je predstavljeno u narednim nastavcima!), zatim pobeđuje na moto-trkama, u boks meču, i na konjskim trkama… Kada je novi crtač preuzeo priču, on vodi Miku do evropskih centara kao što su Pariz, London i Beč, ali ne zaobilazi ni provincijski luna-park, već u sledećoj epizodi junak Mika se upušta u borbu sa gusarima, pa čak u džungli postaje prijatelj sa dinosaurusom, koji mu nudi da ga nosi unaokolo na leđima… I tako dalje.
Naravno, čitava ova epopeja ima za cilj da pred čitaoca neprekidno izbacuje čudne i egzotične sadržaje. Iako je daleko od političke korektnosti, takođe odražava želju da se bude pravičan i fer, i da se dosegnu neki visoki ciljevi, samo uz pomoć iskrenosti i prostosrdačnosti. Ovaj strip je sigurno daleko od sofisticiranosti Diznijeve produkcije, čak i ako to jeste bila inspiracija i polazište. S druge strane, kreatori Mike Miša su očigledno uživali u svojoj slobodi da prerade američki original onako kako je njima odgovaralo. Crtež je grub ali smeo, ponekad se približavajući stilizaciji koja će se razviti tek mnogo godina kasnije, na primer u američkom andergraund stripu šezdesetih. Ne treba biti iznenađen ako, kako vreme prolazi, pronađemo sve nove i nove sadržaje u ovim (ipak starim) stripovima. Svakako, važno je da konačno imamo pred sobom integralni reprint “Doživljaja Mike Miša”, prvi put nakon što su nastavci bili serijalizovani daleke 1932. godine.
Piše: Saša Rakezić
Izvor: Vreme
