Četrdeset sedam kratkih priča sabrao je Girdir Elijason u knjizi Među drvećem, koja do nas dolazi u prevodu s islandskog Tatjane Latinović i sa zaštitnim znakom izdavačke kuće Heliks. Knjiga obimom nije mnogo velika, ali ko je pisao i prevodio priče dobro zna u kakav se poduhvat ovaj Islanđanin upustio: četrdeset sedam priča, pa još kratkih – znači četrdeset sedam početaka, četrdeset sedam novih, zasebnih napora koji moraju brzo dosegnuti svoj vrhunac i još brže zamreti u svom sutonu, da bi se, iz mraka koji, poput neosetnog intermeca padne na čitalačko oko, rodila nova zora, odnosno nova priča.
Elijason se odlično snašao u ulozi Sizifa. Njegov Sizif, štaviše, nosi jednu crtu krajnje neuobičajenu za heroja-pregaoca, za mitskog uzaludnika: on je dete. I zaista, Elijasona s razlogom možemo smatrati piscem detinjstva, s tim što kod njega prepoznajemo onaj kvalitet koji krasi bistre umove, stvaraoce sklone učenju: između deteta i odraslog čoveka postoji taj neoskvrnuti kontinuitet; uprkos svim promenama, čovek u sebi nosi dete ne kao deo prošlosti, nego kao samoga sebe, onog sebe koji ne prestaje da postoji uprkos preobražajima koje ljudsko biće mora da pretrpi ne zato što to želi, ne zato što ka njima teži, ne čak ni zato što odnekud čuje da su promene neizbežne – već zato što mora.
Jednostavne rečenice, često maksimalno svedene, u toj meri lagane da čitalac maltene poželi da mu nešto teže, nešto komplikovanije nalegne na slepoočnice – gotovo neosetno nas uvode u, nekako, spokojan lavirint jedne lične istorije koja prestaje da bude samo lična, postajući i svačija. Ima u Elijasonovim pripovestima i tajanstva, i graničnih fenomena, i halucinacija, i uspomena koje donose neko nenametljivo, subpolarno prosvetljenje; ima i potresnih scena, i turobnih epiloga, ali i šašavih epizoda koje će vas naterati na glasan smeh. Stabilnost, postojanost: to bi bila jedna od nosećih karakteristika ne samo ovog štiva, nego i čoveka koji iza tog štiva stoji, a koji je, podsvesno ili nesvesno uvučen u dogodovštine pisca-mesečara, sebi ovako zacrtao: „Od sada ću uvek pisati spavajući“, da bi potom sve što je nastalo u njegovim somnambulnim spisateljskim uzletima pocepao i bacio u kantu za smeće, pred očima zgranute supruge koja je na njegova pisanija upravo i bila počela da obraća pažnju od trenutka kad je noću počeo da se „budi“, to jest da, usnuo još, poseže za notesom koji mu je ranije jalovo čamio pored kreveta.
Već od prve priče, „Inferno“, Elijason nas nežno, bez drame i sangvinične tendencioznosti, uvodi u svet mistike. Dok sedi sa ženom u nekom restoranu, za jednim od obližnjih stolova opaža već odavno upokojenog kolegu Augusta Strindberga. Strindberg sedi, pije pivo, i kao da uranja u pivsku penu, kao da tone, a Elijason, bez trunke patetike, ali s blagošću koja saosećanju ne dozvoljava da pređe u (samo)sažaljenje, citira znameniti Strindbergov vapaj-poklič: „Ko god tvrdi da je život lep, ili je svinja, ili idiot.“
Uvek u dosluhu s duhovima, ali ne duhovima kao nedokučivim bićima onostranim, već duhovima kao našim saživotnicima, kao stvorenjima ovostranim – takav je ovaj pisac.
U priči „Crni pas“, Elijason začuđeni mistik („Imao sam svog crnog psa, koji me je dugo pratio, samo što je on bio nevidljiv“) uspostavlja egzistencijalnu ravnotežu isterujući na površinu Elijasona romantičnog komformistu („U dvorištu je sedeo debeli blistavobeli mačak; podsećao je na mali snežni smet, zaboravljen ovde kada se zima izgubila.“), dok rezignaciju koju prepoznajemo u priči „Naočarka“ („Gledao sam tamne rikne knjiga, koje su se pred mojim očima utapale jedna u drugu, kao da su htele da kažu da su, na kraju krajeva, sve knjige u stvari jedno te isto: neodlučno traganje ljudi za svrhom“) vešto kompenzira naoko nehajno, ali s najlepšom pohvalom, pominjući svog kolegu Kjartana Juliusona, o čijem delu Kišne planine u jesenjim večerima kaže: „Za tu knjigu bi se moglo reći da je prepuna svakodnevnih čuda.“
A isto to bismo i mi mogli reći za ovu knjigu kratkih priča Girdira Elijasona, dobitnika prestižne Nagrade Nordijskog saveta za književnost. Rođen 4. aprila 1961. godine u glavnom gradu Islanda, Rejkjaviku, Elijason je odrastao na severu ove ostrvske zemlje, a danas, sa suprugom i troje dece, živi u predgrađu islandske prestonice. Objavio je deset knjiga pesama i pet proznih dela, a pažnju književne javnosti skrenuo je na sebe i uspelim prevodima knjiga američkih pisaca, pre svih Vilijama Sarojana i Ričarda Brotigena.
