Dovoljno je reći „Vidojković“, pa da se svakom TV voditelju „komercijalnih“ programa digne kosa na glavi, a šminka odmah pokvari.
Dovoljno je reći „Vidojković“, pa da svi oni koji žele da čuju ljude koji misle svojom glavom – odmah krenu da kopaju: na internetu uglavnom.
„Enfant terrible“ srpske književnosti proslavio je 40. rođendan prvog oktobra. Evo intervjua koji je dao za portal Kolumnista.
RAZGOVARAO: Aleksandar Bećić
KOLUMNISTA: Srećan rođendan. Kako se osećaš danas, kada si jedan od traženijih pisaca u Srbiji? Barem mi se čini da je tako, jer te pozivaju svuda: osim na televizije sa nacionalnom frekvencijom.
Hvala. Osećam se super, ne zbog toga što sam najtraženiji pisac u medijima, zbog toga bi trebalo da se osećam trulo, pošto je mnogo lepše pisca najaviti kao nekog ko je tražen među čitaocima. Srećan sam jer sam ovog jutra istrčao više nego što sam isplanirao. Takve stvari umeju da me učine srećnijim nego što to može bilo koje gostovanje u medijima. Sjajno je to što me ne zovu na nacionalne frekvencije, to je gotovo romantično. Zahvalan sam na prilici što mogu ličnim primerom da pokažem kako se probija blokada masmedija. Internet portali i jutjub kanali su danas tiražniji od nedeljnih, pa i dnevnih novina. Uskoro će biti tiražniji i od televizije, a na neki način to već i jesu, pošto televiziju gleda svako, a na internet portalima se nalazi odabrana ekipa, ekipa koja makar ume da ukuca ključne reči u pretrazi. Ispred televizora se nalaze oni kojima je dovoljno samo da znaju kako da pritisnu dugme na daljinskom.
KOLUMNISTA: Od početka godina si zbog svojih javnih nastupa ušao u žižu javnosti na društvenim mrežama. Objavio si knjigu koja se prodaje kao alva. Sviraš. Gostuješ svuda. Koliko za to treba da zahvališ Aleksandru Vučiću?
Vučić, kao ni političari koji su bili pre njega, kao ni oni koji će doći posle njega, ni na kakav način ne mogu da utiču na moje knjige. Međutim, ja sam po profesiji i novinar, tako da se i u toj profesiji postavljam onako kako iziskuje situacija. Novinar mora da bude spreman da se prilagođava novim vremenima, da odgovori izazovima, ako su vremena mirna, onda se i novinarstvom lakše baviti. A ako su vremena takva da je sloboda medija ugrožena, onda novinar automatski biva unapređen u borca za sobodu govora. Pošto je toliko zategnut povodac medijima, novinari imaju moralnu obavezu da taj povodac pregrizu. Jedina stvar za koju smo se nesumnjivo izborili padom Miloševića jeste pravo da javno govorimo, bez straha od posledica. Naša zemlja je kandidat za Evropsku Uniju, kojoj je poštovanje ljudskih prava temelj. Iskoristimo to što EU na sva usta hvali Vučića kao zeleno svetlo da kažemo sve šta mislimo o njemu i njegovoj vladavini.
KOLUMNISTA: Stvarno – šta misliš o političarima koji su trenutno na sceni?
Ta „trenutna“ scena traje u najmanju ruku od 2008. Tada, kad je postignut istorijski sporazum između DS i SPS, bilo je jasno da među njima nema nikakve suštinske razlike. Razlikuju se samo po stilu na koji nam mažnjavaju sve što imamo u životu. Oni su pioni u rukama velikih sila i stranih službi, spremni da bespogovorno poslušaju svako njihovo naređenje, a usput sebi natrpaju džepove našim parama. Iste godine nastao je i SNS, trenutni apsolutni vladar našim životima. Još tad se videlo da je sve to jedna velika nameštaljka. Nije se baš videlo da vodi u ovo, ali kad je Vučić postao prvi potpredsednik u Dačićevoj vladi, postalo je savršeno jasno da je glasački potencijal Srpske radikalne stranke iskorišćen da se narodu, u nekoliko faza, podari novi vođa, jer naš narod tako voli da ima vođu. Istovremeno od opozicije je ostao samo pepeo i prah. Da li je toi slučajno? Nije.
KOLUMNISTA: Da li bi se ti priključio nekoj novoj političkoj ideji, ili nekom pojedincu koji je već pokušao da se oproba na izborima? Recimo, da li sebe vidiš u koaliciji sa Igorom Brakusom?
Jadna je zemlja u kojoj se od zabavljača očekuje da izvrše puč. Pevači, muzičari, glumci, pisci? Da li to zaista deluje kao neka idealna vlada? Pre bih rekao idealna ekipa za pijanstvo. Nikakvoj struji se ja neću priključiti, ja sam već priključen na struju koja piše moje knjige. Politikom treba da se bave profesionalci, a kod nas se njome bave kriminalci. A glumci i pisci su amateri kad je reč i o bavljenju politikom i o bavljenju kriminalom.
KOLUMNISTA: Zašto smo upali u ovoliku količinu sranja? Kakve su nam šanse da se izvučemo iz istog?
Ha, kakvo pitanje. Zašto smo upali? Zato što smo pogrešno procenili pad berlinskog zida kao signal da napravimo veliku Srbiju? Zato što smo dozvolili da nas naš sopstveni nacionalizam dovede na rub istrebljenja? Odgovor treba tražiti negde između ove dve crne rupe. Kakve su nam šanse? Iskreno, jako slabe, ali ne želim da kažem da su nikakve.
KOLUMNISTA: Provlače se priče da si rešio da kupiš kuću van Beograda. A onda – da si rešio da se iseliš iz Srbije, čemu si bliži?
Kao da ste čitali transkripte mojih telefonskih razgovora, toliko ste dobro upućeni. Ja se ne stidim da naglas razmišljam, ne stidim se svojih planova, kakvi god da su. Mislim da je zdravo biti iskren, to može samo da pomogne drugima u rešavanju njihovih dilema. Živimo u vremenima u kojima moraš biti spreman na sve. Ova zemlja mi na trenutak izgleda kao mesto odakle nikad ne bih otišao, a već sledeće sekunde gledam gde mi je pasoš. To je kao kad si sa nekom superkul ribom godinama, ali počneš da se zaljubljuješ u druge. Znaš da je kraj kad to krene da se dešava, isto tako, možda bi trebalo da znaš da je kraj kad počneš da maštaš o drugim mestima na kojima bi živeo. Pre nekoliko dana, novinarka je citirala nešto što sam govorio u intervjuu City magazinu, 2009. Zamisli, tada sam govorio kako je Beograd, konačno, posle više decenija, postao fenomenalno mesto za život. Piš živi.
POGLEDAJTE KAKO VIDOJKOVIĆ IZLUĐUJE TV VODITELJE
KOLUMNISTA: Da li sebe možeš da zamisliš kao pisca koji piše na nekom stranom jeziku. Znam da ne bi bio prvi Srbin koji to radi, ali – s obzirom na to da je tvoja rečenica često opisivana kao brutalno vulgarna – kako to izvesti na (na primer) engleskom? Ponavljati fucking, fuck, shit, motherfucker, asshole, faget, nije baš kreativno.
Nikad ne znaš dok ne probaš. Zašto da ne. Ali pod uslovom da živiš u zemlji u kojoj se taj jezik govori. Mislim da na japanskom možeš da pišeš samo u Japanu. Osim ako nisi Japanac, koji boravi u inotranstvu.
KOLUMNISTA: Šta sledeće možemo očekivati od Marka Vidojkovića? Knjigu? CD? Novinski tekst? Uopšte, postoji li neki dnevni, nedeljni ili mesečni list koji bi posle svega imao petlju da ti objavi autorski tekst?
Nudili su mi neki portali, čak su mi i pare nudili, ali trenutno sam u fazi u kojoj pišem isključivo knjige i odgovore na intervjue. Dok sam uređivao magazine, pisao sam puno toga, očigledno i previše. Sad me mnogo više zabavlja video novinarstvo. Godine i godine gostovanja po televizijama su doprinele da sam iz pisanih medija relativno lako prešao na televiziju i jutjub. Ne plačem baš za autorskim tekstovima po režimskim novinama, eventualno mogu, i to bez naknade, da za neki ženski list ponekad napišem neki recept. Inače, negde u ovo vreme iduće godine, trebalo bi da izađe moj novi roman. Do tad, stižu reprinti mojih prethodnih naslova, u izdanju Lagune. O drugim planovima ne želim da pričam, da se ne izmalerišem.
KOLUMNISTA: Da li bi mogao da progutaš knedlu (da ne kažem nešto drugo) i recimo, sutra, pod određenim uslovima pišeš apologetske tekstove o vlasti?
Ne.
KOLUMNISTA: Kako želiš da proslaviš sledeći rođendan, s obzirom na to da si ovaj proslavio radno, u snimanju sa Zoranom Kesićem i na probi s bendom?
Biću presrećan ako bude isti kao ovaj.
Izvor: Kolumnista
