Sjajna memoarska knjiga Maria Vargasa Ljose je uzbudljiva mešavina priče o „ranim jadima“, otkrivanju prijateljstva, erotike i književnosti, te hronika njegovog političkog angažmana u zrelim godinama.
Upoznao sam mnoge od njih za te tri godine i oni sa obale, i iz brda, i iz džungle, svi kao da su bili skrojeni po istoj meri. Bili su, sada ili ranije, ili će neizostavno biti senatori, poslanici, gradonačelnici, prefekti, viceprefekti. Njihova energija, veštine, makijavelizmi i mašta bili su usredsređeni samo na jedan cilj: da steknu, zadrže ili povrate česticu vlasti dozvoljenim ili nedozvoljenim raspoloživim sredstvima. Svi su sprovodili moralnu filozofiju koju sažima ovo načelo: „Živeti van budžeta znači živeti pogrešno“.
Da nije prokleto veliki pisac, toliko veliki da ga se naprosto ne može ignorisati, Mario bi Vargas Ljosa danas verovatno bio pomalo demode intelektualac, ili bar u svakom slučaju neko ko nipošto nije darling dominantnih trendova i intelektualno-političkih moda. Kao nepopravljivi antinacionalista, štaviše kosmopolita, i odlučni antiklerikalac, uz to i antimilitarist, „pornograf“ i ko zna šta još, on nikakvoj desnici nikada ne može biti mio ni drag. Avaj, kao neko ko o „levom“ utopizmu (s kojim je i sam imao romantičnu epizodu u mladosti) ne misli ništa dobro, štaviše, aktivno se politički borio protiv njega, on ne može biti ni ljubimac humanista opšte prakse (i tuđeg buđelara), glamurozni superstar gost trendovskih „subverzivaca“, latinoamerički brat Trockog Ciprasa i Lenjina Varufakisa… ili šta se već nosi ove sezone, a da može da se upari s palestinskom maramom (pozdrav našem drugu Dimitrijeviću jr., tom Aleksi Đilasu srpske neolevice:-)).
Zato je, valjda, Ljosina svojevremena poseta Srbiji usred devedesetih bila vrlo politična i poluprećutana, dok je ova nedavna bila umetničko-komercijalna i više nego razglašena, a od „politike“ tu je bio samo formalan susret s onim živopisnim građaninom kojeg mu je predstavilo kao predsednika ove države. I čije je neslućene intelektualne domete pisac Razgovora u katedrali rutinski pohvalio, ne sluteći koliko će tom nasumičnom ljubaznošću razgaliti lokalno stanovništvo. Bizarno je to bilo slušati, zapravo i malo posramljujuće, ali kako se ljutiti na Ljosu zbog jedne kurtoazne izjavice o nekom čudnom čoveku s kojim ga je upoznalo, kad se samo setimo šta su, koliko pre tri godine, o istom tom nesrećniku izjavljivali korifeji ovdašnje levo-liberalne i emancipovane reči i misli?! Koji su, za razliku od pomalo smarsopalog MVLJ, dobro znali o kome se uistinu radi. Tako da njihovo lupetanje nije bilo kurtoazni blef nego autentična zlovolja prema sopstvenoj zemlji.
Daleko odosmo… Povod Ljosinom dolasku bio je srpski prevod njegove memoarske knjige Riba u vodi (prevela Ljiljana Popović Anđić; Laguna, Beograd 2015), izvorno objavljene još u prvoj polovini devedesetih, nedugo nakon okončanja njegove „političke avanture“.
Elem, šta je Riba u vodi? Autobiografsko štivo pisca u naponu književne i životne snage, dakle, još podaleko od vakta za svođenje računa, umetničkih i ličnih. Samim tim, to više liči na presek stanja nego na rekapitulaciju, što je i normalno ako uzmemo u obzir da Ljosa tokom pisanja ove knjige ima oko 55-56 godina. Ovo ni intencionalno nije „klasična“ autobiografija, jer ni u najovlašnijim crtama ne pokriva vaskoliki dotadašnji život i rad, nego se koncentriše samo na dva „neuralgična“ njegova perioda: prvi je detinjstvo i rana mladost u Peruu, prvi književni pokušaji i profesionalno-ljubavna lutanja; taj se period završava odlaskom u Evropu na dugi niz godina, tokom kojih će Ljosa „postati Ljosa“, ali o čemu u ovoj knjizi nema takoreći ništa, nego se skipuju gotovo tri decenije, i nalazimo se u godini 1987. kada pisac, revoltiran stanjem u rodnoj mu zemlji i zaveden idejom da možda može da učini nešto na promeni, odlučuje da se aktivno politički angažuje, što će poprimiti formu (vrlo ozbiljne i izgledne) predsedničke kandidature; taj će period trajati do 1990, kada je Ljosa, nakon što je nadvisio sve predstavnike tradicionalne političke klase bilo kojeg ideološkog predznaka, prilično neočekivano izgubio od dotadašnjeg anonimusa Alberta Fuhimorija, a koji će kasnije zavesti svojevrsnu diktaturu, dočim će se Ljosa vratiti Evropi i književnosti – za početak, upravo ovoj knjizi… Za koju je šteta da nije kod nas objavljena devedesetih kad bi nam baš terapijski prijala, ali daleko od toga daje do danas u bilo čemu bitnom „zastarela“.
Zanimljivo je kako autor komponuje ovu knjigu: to vrlo obimno (612 strana), ali i vrlo prohodno štivo podeljeno je u dvadeset poglavlja, kroz dva manje-više linearna narativna toka koji se razvijaju naizmenično: „neparni“ (prvi, treći, peti, sedmi…) su hronika ranih jada, a parni (drugi, četvrti, šesti…) inventura Ljosinog političkog angažmana. Čitalac se na ove „prelaze“ brzo navikne, mada mu možda ne svane odmah čemu zapravo služe; moglo bi se zamisliti i neko alternativno čitanje gde biste prvo iščitali jedan narativni tok, pa onda drugi, i to možda ne bi bilo loše, ali je ipak bolje ovako kako je pisac zamislio, jer upravo to prividno približavanje narativnih tokova koji se, jasno je, nikada neće ukrstiti u vremenu, pokazuje nešto bitno: koliko je Ljosin građansko-politički pokušaj duboko ukorenjen u njegovom odrastanju u toj komplikovanoj latinoameričkoj zemlji, koju voli bez ostatka – i isto je tako kritikuje, i to ne samo njene vajne elite, nego i povodljivost dobrog dela lokalnog stanovništva, kojem ne možeš uvek baš sve otpisati na puku neprosvećenost… Zvuči poznato? Naravno, jer Balkan i dobar deo Latinske Amerike muče srodni „poluperiferijski“ problemi.
Priča o detinjstvu i odrastanju, treba li reći, književno je superiorna, tu će ruku majstora prepoznati svako ko se ikada susreo s Ljosinom literaturom; da i ne govorimo o tome da će fascinirani čitaoci remek-dela kakva su Grad i psi, Razgovor u katedrali, Panteleon i posetiteljke ili Tetka Hulija i piskaralo u ovoj knjizi pronaći real-life povode za već im poznate romaneskne motive, ponekad i mnogo „nestvarnije“ od svake književne mašte: kako, na primer, u vremenu današnje ultrakonzervativne političke korektnosti provariti činjenicu da se Ljosa kao devetnaestogodišnjak (po tadašnjim peruanskim zakonima maloletan) „na trikove“ venčao s trinaest godina starijom rođakom, dakako – famoznom zanosnom Hulijom… Ili daje već kao šesnaestogodišnjak uveliko boemisao sa novinarima po pajzlovima Lime, a sa osamnaest- devetnaest već imao kolumne u nacionalnim novinama… Ma, to je još i kamilica prema činjenici da je u dobi od šesnaestak leta bio redovni posetilac bordela, o čemu kao autobiograf govori sa izvesnim naknadnim, socijalno osvešćenim stidom (iz razumljivih razloga), ali u kojem nema ničega od neokonzervativnog zazora pred „maloletnom“ seksualnošću (bar ne sopstvenom, je li). Istovremeno s tom „preuranjenom“ preodraslošću, mladi M.V.LJ. je i zbunjeni dečak koji ne može da izađe na kraj sa hirovima, nasiljem i samovoljom svog tiranskog oca, koji je odmah po Mariovom rođenju nestao iz njegovog i života njegove majke (pa je malom Mariju godinama govoreno da mu je otac mrtav), da bi se onda naprasno pojavio i umarširao nazad u njihov život zahtevajući sva „gazdinska” prava. Trauma nikada dostojno razrešenog odnosa sa ocem otuda je jedan od centralnih lajtmotiva ove knjige. Drugi je šira porodična priča o Ljosama, razuđenoj porodici, galeriji po svemu raznolikih karaktera, koji su ipak, suma sumarum, makar i rubno pripadali nekoj srednjoj i višoj srednjoj klasi: daleko od prave moći i bogatstva, ali obrazovanoj i dobrostojećoj za pojmove zemlje u kojoj veliki deo stanovništva živi u ogromnoj bedi i poniženosti. Riba u vodi je i sjajna, pronicljiva društvena hronika Perua, u širem smislu i ostatka Latinske Amerike, u turbulentnim vremenima, u stešnjenosti između lokalnih plutokrata i bandita, te ništa manje problematičnih populista („desnih“ ili „levih“, jedva da ima razlike) koji su Peru držali u autarhičnom stanju, a stanovništvo uspavljivali državnim klijentelizmom, koji ništa ne potpomaže razvoju zemlje, ali mase uljuljkuje u prijatnoj iluziji mogućnosti pravedne raspodele Ničega. A usred svega tog, tu je i ljubavno-erotsko sazrevanje mladog Marija, povest njegove zaraženosti književnošću i prvi, frustrirajući pokušaji i neuspesi, a naizgled uzgredno i uzbudljiva hronika peruanskog novinarstva… Trista čuda, dakle, ništa manje nego u njegovim najrazbokorenijim romanima.
Ona „parna“ poglavlja, istorija tog pomalo neobičnog angažmana između 1987. i 1990. ne može, dakako, biti tako literarno zavodljiva, ali je ipak i te kako uzbudljiva i za ovdašnjeg čitaoca na bezbroj načina intrigantna i poučna. Kao uvereni liberal, Ljosa je nastojao da Peru „izbavi“ i iz kandži kljentelističkog kapitalizma („burazerskog“, rekli bismo mi), ali i iz serije neuspelih (para)socijalističkih eksperimenata, za koje je verovao da su Peruu i srodnim mu zemljama donosili samo zastoj i množenje parazitskih birokratskih slojeva, dočim je zemlja ostajala zarobljena u stanju trajne, strukturne nerazvijenosti, mnogo gde i doslovne bede.
Neka onaj koga to „loži“ na tim tačkama vežba dan-današnje ideološke zađevice, dolepotpisanom čitaocu zanimljivija od toga ipak je bila sama Ljosina naknadno spoznata i priznata „naivnost“ s kojom je (kao i toliki drugi intelektualci, naročito umetnici) uleteo u politički ring, verujući da će u njemu delovati kroz „borbu ideja“. Rotkve strugane… „Ideje“ u dnevnopolitičkoj kloaki brzo zagluši i zaseni princip „čija mama kurva“ i svakovrsno valjanje po blatu, i Ljosa pažljivo nabraja kakvim su ga sve ekskrementima gađali politički protivnici (uzgred, tokom kampanje veliki je pisac i više puta brutalno kamenovan, šteta to on ipak nije tako talentovana drama queen kao jedna ovdašnja patetična pojava, inače bi kriknuo do neba!), ali značajniji od toga je piščev uvid u to kako i „njegovi“ – čim osete da stvari ne stoje kako treba – počinju da se koriste etički sve problematičnijim propagandnim sredstvima, a on ima sve manje uspeha u tome da ih obuzda… I tako, Ljosa na kraju časno gubi trku i povlači se nazad iz Perua i nazad u književnost… Da je bilo drugačije, ne bi bilo Ribe u vodi, bar ne ovakve, a šta bi bilo s Peruom, bog zna. Pošto nismo Peruanci, mi smo s ovom uzbudljivom knjigom velikog pisca svakako na dobitku.
Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme
