Marija Jakić je diplomirala i masterirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Rođena je u Valjevu 1991. godine. Uporedo sa master studijama radila je i u oblasti novinarstva ljudskih resursa. Nakon završenih studija seli se u Nemačku, gde živi sa svojim suprugom i radi u oblasti ljudskih resursa. Nedavno je objavila roman Slaba tačka. U pitanju je njen književni prvenac, a to je io i povod da malo popričamo sa njom.
- Ono što ostavlja snažan utisak jeste mračan svet koji ste kreirali za potrebe priče. Otkud ideja da napišete baš ovakav roman?
Taj mračan svet i lik Stefani Bordo su nastali kao moja borba sa unutrašnjim demonima. Kada sam preko noći sa svoje dvadeset i dve godine postala mala devojčica kojoj je ceo svet pretnja, koja se plaši ljudi u njemu i koja više ne sme da izađe iz svoje sobe (što će se kasnije ispostaviti kao dijagnostikovan generalizovani anksiozni poremećaj), stvorila sam lik žene koja je stena bez emocija koje mogu da je poljuljaju uprkos realnim pretnjama iz spoljnog sveta.
- Zašto insistirate na tom celokupnom beznađu i tami u priči?
Upravo zato što sam se tada tako osećala: beznadežno i u konstantnom strahu da ću poludeti. Pisanje mi je umnogome pomoglo jer sam svoje strahove i frustracije prebacila na svoje likove – kao da sam im svoj teret predala, da ga oni sa mukom nose, dok sam ga se ja postepeno ratosiljala. Sebično od mene…
- Očigledno je da ste tokom pisanja koristili i znanje stečeno na studijama Filozofije?
Filozofsko znanje je neizbežni deo mene. Kada sam upisala fakultet na jednom od prvih predavanja, jedan profesor nam je rekao da filozof nema radno vreme. Da filozof nije bankar koji počinje sa radom u devet i završava u pet kada skida uniformu i više nije bankar. Filozof je uvek filozof bez obzira koliko je sati. Tek nakon studija sam shvatila šta to tačno znači i doživela to kao deo sebe.
- Ipak se čini da vas je mnogo više inspirisala naša stvarnost u kojoj se već decenijama budimo?
Tako je. Kada sam odlučila da ovaj roman „isteram do kraja“ i da ga izdam, nisam želela da on bude samo moja borba, već i borba drugih ljudi na Balkanu. Poželela sam da svaki lik ima bar jednu borbu sa društvom u kojem živi i da tu borbu opišem što surovije ne bih li privukla pažnju na nju i ostavila čitaocu gorak ukus ustima – isti onaj koji ti ljudi u realnosti svakodnevno osećaju.
- Da li ste Vi optimista ili pesimista?
Optimista sam, iako moje delo možda govori drugačije.
- Iako ste u Vašem romanu u fokus stavili osovinu mafija-politika, čini se da ste progovorili i o mnogim drugim stvarima. Pre svega tu je položaj žene u društvu sa fokusom na odnos prema jakoj ženi i ženi u ulozi žrtve?
Tako je. Feminističke teme su moje omiljene i njima se bavim još od studija gde sam i vodila jednu feminističku rubriku na jednom portalu u Beogradu. Kroz Slabu tačku prikazala sam ekstremno jaku ženu, koja je žrtvovala svoje emocije da bi to postala, upravo jer se očekivalo od nje da bude nemilosrdna kao jedan muškarac ako želi da uspe u poslu. Kroz lik Koste želela sam da prikažem i predrasudu usmerenu ka muškarcima u ovom slučaju.
A onu priču o ženi koja je prikazana kroz lik Silvije i koja je okarakterisana kao loša žena samo jer se bavila striptizom u jednom periodu svog života i koja nasilniku služi kao opravdanje dok nad njom vrši nasilje je tek zagrebana. Te priče tek dolaze.
- Govorite i o majčinstvu, ali i femicidu?
Majčinstvo je tako kompleksna tema za koje se vezuju mnoge predrasude koje se uvek svode na to će majka uvek žrtvovati sebe zarad deteta. Da budem iskrena, tu tezu nisam ni dovodila u pitanje, dok nisam čula priču da su neke porodilje koje su još bile u bolnici sa svojom decom za vreme bombardovanja, na zvuk sirena trčale u podrume koliko ih noge nose, ostavljajući svoje bebe sestrama na čuvanje. Tada sam se zapitala – zbog čega bi se majka odrekla svog deteta? Neka očigledno iz straha, a neka iz prejake ambicije za uspehom.
Femicid je tema koja nas nažalost ne zaobilazi i na koju ću skretati pažnju dok sam živa jer je svaka brojka užasno velika, makar bila i jednocifrena.
- Takođe mi je zanimljivo što ste, otvarajući pitanje homofobije, pokazli kako mafija i kriminalci mogu da budu otvoreniji prema pripadnicima LGBT populacije nego roditelji.
To si veoma zanimljivo povezao. Nije mi namera bila da prikažem da je striktno mafija ta koja je otvorenija prema ljudima druge seksualne orijentacije, već da postoje ljudi koje to jednostavno ne zanima i kojima ljudi ne predstavljaju pretnju samo jer su drugačiji od njih. U slučaju Stefani, njoj nije bitno sa kim neko spava, već kako obavlja svoj posao. Niti će ikada pomisliti da ga ne bi obavljao dobro samo zato jer je gej.
Prikaz knjige Slaba tačka možete pročitati ovde: „Slaba tačka“ kao putovanje u srce tame autorkine duše
Sa druge strane, uvek me je iritiralo što su kriminalci na Balkanu kroz filmove i serije kod nas najčešće prikazivani kao sirovinčine koji ne silaze sa splava i vaćare se sa starletama, koji bi u 90% slučajeva se fizički obračunavali sa pripadnicima LGBT populacije ili muškarcima koji po njima nisu dovoljno muškarci – prosto nisam mogla da zamislim da bi neko sa takvim mentalnim sklopom mogao uspešno da vodi prodaju semenki na tribini, a kamoli Balkansku organizaciju koja okreće milione evra godišnje, dok su van policijskog radara. Smatram da samo visoko inteligentni, ljudi 100% posvećeni poslu, nemilosrdni u svojim odlukama, visoko obrazovani i bez glupih predsrasuda koje će ih kočiti u saradnji sa ljudima, mogu da budu na vrhu takve mafijaške organizacije kakva je u knjizi prikazana.
- Da li postoje književni uzori koji su uticali i inspirisali Vas tokom rada na knjizi Slaba tačka?
Ne, nemam uzore u pisanju. Bar ne svesno. Kada sam tek počinjala da stvaram bila sam jako nesigurna i sate sam provodila čitajući savete velikih pisaca o pisanju i raznih mentora kako se pišu romani. Kada sam počela te savete da primenjujem, brzo sam izgubila želju za pisanjem, jer te reči više nisu bile moje. Kada sam shvatila da je to razlog te pauze u pisanju, vratila sam se sebi, svojim emocijama, svojoj mašti i kojoj važe samo moja pravila i to je jedno čime se vodim kroz stvaranje.
- Da li pratite savremenu domaću književnosti i šta biste, od domaćih dela, mogli preporučili čitaocima i čitateljkama Bookvara?
Pratim sve više i više. Preporučila bih roman Bivirgata Tamare Kučan.
- Da li radite na nečemu novom?
Radim na novom romanu već nekoliko meseci, mada kako ću početkom februara postati mama, nisam sigurna kada će taj roman doći i do publike.
Razgovarao: Milan Aranđelović
