Boban Arsenijević, profesor lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nišu, povodom kampanje “Negujmo srpski jezik”
Kampanja “Negujmo srpski jezik” je vizuelno dosadna, rasistička, manipulatorska akcija za koju je, kao i za ukupnu aktivnost većeg dela ‘srbističkih’ lingvista, teško odrediti u kojoj meri je izraz naučne zaostalosti i neznanja, te ideološke zavedenosti, a u kojoj meri je u pitanju smišljena strategija osvajanja i održanja moći – kaže za Danas lingvista Boban Arsenijević, profesor na Katedri za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu.
– Kako navodi, u osnovi kampanje su pogrešna uverenja i uski interesi.
– Kreirana je iz perspektive vrača-uzurpatora koji članovima svog primitivnog plemena preti besom bogova i kataklizmom jer su se udaljili od prakse koju su propisali on i njegovi učitelji. Ako nastavimo da broj 600 pišemo šesto umesto ‘ispravnog’ šeststo (?!), jezik će nam se potpuno raspasti, i nećemo više moći da komuniciramo, a samim tim ni da postojimo. Porašće nam rep, jezik u ustima će nam se skameniti, i uginuće naše nacionalno biće. I pritom ja koji sam aktuelni čuvar norme neću više imati svoj ničim zasluženi (odnosno prema normi: ničim nezasluženi) ugled – ističe Arsenijević.
Prema njegovim rečima, pretnja raspadom jezika usled napuštanja norme je izraz šarlatanskog razumevanja jezika od strane ljudi koji se izdaju za naučnike u oblasti lingvistike.
– Jezik postoji pre norme – srpski jezik je postojao u obliku u kojem ga je Vuk opisao i uveo u više registre pre nego što je postojala ideja o normiranju živog srpskog jezika. On isto tako postoji i sledi svoju nezavisnu dinamiku paralelno postojanju norme, i pritom se prilagođava specifičnostima njegovih nosilaca: kulture, društva i pojedinca. Novine u jeziku opstaju samo ukoliko u okolnostima u kojima nastaju imaju neku prednost u odnosu na prethodno stanje, kada sa njima jezik bolje služi svojoj dominantnoj svrsi u vremenu u kome se novina javlja – objašnjava Arsenijević.
Kako dodaje, novina i promena u jeziku se ne treba bojati, “pogotovu se protiv njih ne treba boriti – ne samo zato što će se zadržati samo ako su korisne, nego i zato što je takva borba uzaludna”.
– Jezički inženjering čije je sredstvo nasilno nametanje veštačke norme umesto prirodno nastale promene najčešće je potpuno nemoćan, čak i kada je izveden na mnogo ozbiljniji način nego što su to fotografije više ili manje poznatih ličnosti sa manje ili još manje upotrebljivim jezičkim priručnicima. Ujedno je i patetičan, i smešan, u šta smo se mogli uveriti na nasilju koje je isti jezik trpeo u Hrvatskoj, ili kada je iz SANU naloženo da svi ijekavci imaju preći na ekavicu, pa su deca u školi u Trebinju učila o funkciji subekta i obekta – naglašava Arsenijević.
On objašnjava da “naddijalekatski kod”, način govora koji omogućuje da komuniciraju govornici različitih dijalekata jednog jezika, koji se govoreći svako svoj dijalekat ne bi u potpunosti razumeli, spontano nastaje i postoji nezavisno od bilo kakvog projekta veštačke standardizacije.
– Tako je pre stotinak godina nastao i postojao beogradski stil, tako je nastao i postoji gradski govor Niša, Kragujevca, Vranja, tako spontano nastaju ad hok sistemi kada se sretnu govornici različitih dijalekata bez jezičkog obrazovanja, i bez ikakvih problema ostvare komunikaciju. Za ove procese nije potrebna Stevanovićeva gramatika, Matičin rečnik, ili, daleko bilo – Pravopis u izdanju Matice srpske. Činjenica da će neki ljudi pisati reči poput prectava ili mahajući, a drugi predstava i mašući deo je jezičkog znaka koji govori o mestu autora poruke u društvenoj strukturi, i koji u idealnom svetu nije vrednosno obeležen – kaže Arsenijević.
On ukazuje da činjenica da neki drugi ljudi insistiraju da je nepravilno reći ‘obzirom da’ (već samo ‘s obzirom da’) ili ‘svo vreme’ (već samo ‘sve vreme’) “govori o stepenu arbitrarnosti i nedostatka razumevanja jezičkih principa, pogotovo jezičke ekonomije, kod onih koji su na svoja nejaka pleća preuzeli teret (hipertrofiranog, nemogućeg, nepotrebnog i besmislenog) nametanja norme po principima autoritarnog šarlatanstva”.
Na kraju, gde leže koreni ove “endemične i beskrajno tužne pojave”?
– Njeni noseći stubovi su autoritarnost i malograđanska normativnost našeg mentaliteta i teorijska i metodološka zaostalost domaće lingvistike. Normativističko preskriptivno usmerenje je nasleđeno od prethodnih generacija i ranijih vremena. Nasleđen je i autoritarni duh. Na mlađoj generaciji srpskih lingvista je da ovo promeni, i da time doprinese i promeni na planu širem od lingvističke zajednice – zaključuje Arsenijević.
Intervju objavljen u dnevnom listu Danas
Razgovarala: Mirjana Stevanović
