Kada je roman Pedeset nijansi – Siva za samo nedelju dana prodat u milion primeraka niko posle toga ne bi bio iznenađen da se pojavila knjiga Pedeset nijansi – Voldemora ili Pedeset nijansi – Gandalf Sivi. Očekivano je bilo da pisci i izdavači počnu da rabe erotiku u neograničenim količinama.
Na tom talasu pojavio se i triler, odnosno, erotski triler Maestra. Najavljivan je kao najuzbudljiviji i najšokantniji triler godine.
Autorka romana L. S. Hilton rođena u Engleskoj gde je i provela magareće godine, a nakon studija istorije umetnosti živela je u Ki Vestu, Njujorku, Parizu, Milanu… Radila je kao novinarka i kritičarka umetnosti sve dok nije, ispravno, shvatila da je pisanje najšokantnijih trilera godine najisplativija zabava koju sebi može da priušti.
Glavna junakinja romana Maestra je Džudit Rašli. Ona danju obavlja posao asistentkinje u prestižnoj londonskoj aukcijskoj kući specijalizovanoj za umetnička dela. Džudit potiče sa samog dna mulja engleskog kastinskog društva. Sve što želi u životu jeste da spere to blato koje, kao traume, nosi na sebi. Zahvaljujući nikome drugom do samoj sebi uspela je da stekne vrhunsko obrazovanje u najboljim školama i sada žudi da ljudi počnu da je cene na osnovu njenih istinskih unutrašnjih kvaliteta, a ne na osnovu njenog izgleda.
Ovde nastupa momenat koji me je dosta zbunjivao tokom čitanja. Naime, Džudit Rašli želi da je ljudi cene po njenim unutrašnjim osobinama, a ne po spoljašnjem izgledu koji je, uzgred, vrhunski. Međutim, svi je posmatraju kao komad mladog seksi mesa. Nikome nije stalo šta ona misli i zna već samo kako izgleda (i kako da je iskoriste). Sa druge strane, ona sve druge ljude, kako muškarce tako i devojke, procenjuje samo kroz njihov fizički izgled. Ako ste debeli i stari bićete smešteni na samo dno njene tabele vrednosti, a ako ste mladi i lepi bićete njeni novi BFF. Džudit neće propustiti da nekog debelog matorca počasti nadimcima kao što su Stvor ili Babaroga. Isto tako ona neće propustiti da se ne ispuni neizmernim besom, ako neko drugi nju posmatra kao seksualni objekat.
Potreba da bude shvaćena kao razumno, a ne seksualno biće još više će biti osujećena njenim noćnim poslom. Kao hostesa u jednom od najozloglašenijih noćnih barova Džudit zarađuje pristojan honorar dopuštajući muškarcima da se dive njenom telu.
Odlazak u bar u kome je okružena debelim matorcima koji je cene samo po izgledu jeste ono što je omogućava da preživi svoj dnevni posao u kome je okružena debelim matorcima koji je cene samo po izgledu.
Znam da deluje malo konfuzno, ali to je samo postavka scene u kojoj će da se dešava prava radnja najšokantnijeg i najuzbudljivijeg trilera ove godine. Mene mnogo više zbunjuje pitanje šta je zapravo šokantno i uzbudljivo u romanu.
Da li je to seks? Prema Evropskom zavodu za patente u Minhenu seks je otkriven i, germanski uredno, patentiran davne 1963. godine kada je i prestala potreba da se živa bića razmnožavaju rodama, kupusom i pčelama. Teško da može da šokira nešto što je staro više od šezdeset godina, nešto što je fenomen Pedeset nijansi učinio previše uobičajenim, a pornografija dostupna na internetu previše svakodnevnim.
Opisi seksa u romanu spadaju u najdosadnije opise kopulacija koje sam ikada pročitao. A, kao osoba koja je sazrevala i pre interenta i porno klipova, čitao sam dosta literature sa tom tematikom.
Nešto slično možemo da kažemo i za scene nasilja i ubistava u romanu.
Možda bi trebalo da budemo šokirani upravo ovakvom junakinjom – ženom koja se ne boji da ide kao onome što želi. A to su novac, seks i moć. Ona je spremna da na putu ka tom cilju, bez pardona i obzira, zgazi svakoga ko joj smeta. Džudit koristi svoju biseksualnost da ostvari ciljeve kao i da, usput, uživa u samom činu seksa. Ako je ovo element romana koji bi trebalo da nas šokira… Nije da nešto slično nismo videli nekih četvrt veka ranije. Tokom čitanja Maestre teško da možete da propustite da Džudit Rašli ne uporedite sa Ketrin Tramel junakinjom filma Niske strasti. Godine 1992. ovaj film jeste izazvao niz kritika LGBT aktivista zbog toga što je implicirao povezanost između (bi)seksualnosti glavne junakinje i njenih ubilačkih poriva, ali 2016. godine biseksualnost Džudit Rašli više nikoga ne interesuje.
Radnja romana je razvučena, dosadna, prepuna detalja i događaja koji ničemu ne vode i ne znače ništa… Glamur opisan u romanu samo pokazuje da je Hiltonova jedna od reinkarnacija Džone Kolins i ništa više. Nema razloga da Maestra bude tako popularna u 21. veku.
Koji su pozitivni aspekti Maestre? Pre svega to što je prekinula tradiciju romana sa sličnom tematikom da u svom naslovu imaju reč devojka (The Gone Girl, Girl on the Train, The Gril with the Dragon Tattoo…), brzo se čita, uskoro će po njoj biti snimljen film tako da ne morate da gubite dve večeri svog života čitajući je. Knjiga je daleko bolje napisana od Pedeset nijansi, svesno je lišena sentimentalnosti što je čini podnošljivom za čitanje. Ovo je prvi deo trilogije tako da nastavci mogu biti daleko interesantniji, ako nam pokažu da je Džudit Rašli stalo do nečega, bilo čega, što nije novac i seks. Iako knjiga ne vrca od originalnosti ipak me interesuje šta će Džudit uraditi sledeće.
Piše: Milan Aranđelović
