Prvi deo Kartareskuove trilogije Zaslepljenost zaokupljen je uspomenama iz detinjstva i porodičnim priča njegovog glavnog junaka Mirče. Dalje, Levo krilo pruža živopisne opise Bukurešta, voljenog grada koji izranja poput nadrealnog pejzaža neizvesne budućnosti. Narativ je tkan snovima i sećanjima, i briše granice između halucinacija i stvarnosti. Kartareskuova proza proistekla je, što treba imati na umu, iz njegovog pesničkog stvaralaštva – otud boja i tekstura narativa, i sklonost ka upečatljivim slikama.
Levo krilo (IK Kontrast, prevod Ileane Ursu Nenadić) je divlje maštovita, detaljna kosmologija, potraga za metafizičkom istinom, u kojoj se Kartaresku poigrava mnoštvom izvora: pravoslavnim hrišćanstvom, rumunskim narodnim verovanjima, razmišljanjima o sećanju, hinduističkim i gnostičkim verovanjima, vuduom, teorijom haosa, fiziologijom i naukom o telu, itd. Ovako ambiciozno postavljena raznolikost uticaja doprinosi vizionarskom senzibilitetu ovog dela, ali ga takođe razliva u duge digresije i ezoterične opise.
Kao što i priliči delu pesničke kosmologije, Levo krilo ima trosložnu strukturu. U prvom delu, pripovedač Mirča nas upoznaje sa svojim Bukureštom, nadrealnim pejzažem koji lepotu prisajedinjuje rasipnosti. U drugom delu, Kartaresku proširuje svoj narativ da bi Bukurešt video očima majke, Marije, i tetke, Vasilije. Kartaresku prikazuje i bučan, svetao, uskovitlani džez Bukurešta, zabavu koju naglo prekidaju Drugi svetski rat bombarderi. Drugi deo takođe sadrži nekoliko dugih mitoloških odlomaka, uključujući onaj koji je džez muzičar Sedrik ispričao o svojim jezivim ritualnim iskustvima u Nju Orleansu. U trećem delu, Mirča se vraća na centralnu scenu, jer iznosi dve priče o svojim hospitalizacijama u Bukureštu – jednu iz pete godine života, i drugu, iz tinejdžerskog doba. Priča o drugoj hospitalizaciji na izvesne načine i u pogledu izvesnih paralela odgovara ranijim epizodama, posebno aspektima Sedrikove priče, koja se nastavlja u dugoj, složenoj završnoj priči, koja meša verske obrede i metafiziku sa zamršenim tezama o odnosu između čina stvaranja, budućnosti i Božjeg postojanja. U složenoj strukturi Levog krila, prelazi su nagli, narativi presečeni, a ono što konstrukciju drži na okupu jeste Kartareskuovo podmetanje tema, simbola, ponavljajućih epizoda i znakova.
Centralna tema koja proishodi iz ovog ludila je povezanost – povezanost sanjanog i realnog Bukurešta, povezanost između Mirče i njegove majke Marije, između sadašnjosti i porodične prošlosti u ruralnom pejzažu Rumunije, čak i između njega samog i univerzuma drugih duša. Mirča oseća duboku vezu sa Bukureštom, onu koju karakteriše i kao fiziološku i duhovnu. Kartaresku koristi fiziološke slike da bi stvorio holistički sistem koji spaja njegovo telo sa Bukureštom. Grad koji Kartaresku zamišlja je nadrealan, onaj u kojem Mirča zamišlja niz razapetih Isusa nanizanih na dalekovodima, gde statue oživljavaju, gde zgrade poprimaju izgled tela. Njegov Bukurešt je sistem opisan teorijom haosa, u kojem su granice propustljive i u kojem se stvari kreću promenljivom logikom.
Autorova potraga za povezanošću spaja bezbrojne niti Levog krila. Neki oblici povezanosti usredsređeni su na glavnog junaka, posebno veze njega i porodične prošlosti, dok se drugi ostvaruju pomoću njegovog neobičnog talenta za sanjarenje. Ova sposobnost povezivanja sa budućnošću kroz snove je isto toliko porodična osobina koliko i junakov, koji podseća na „mršavo i ljubazno lice“ njegove majke. U Levom krilu, likovi se gube i ponovo iskrsavaju pružajući čitaocu mogućnosti da uđe u trag slučajnim, a gdegde i sudbinskim međuljudskim vezama. Podzemne pećine Bukurešta, krcate statuama i grobnicama, ne samo da povezuju delove grada, već predstavljaju kanale koji povezuju one koji čuvaju svoje tajne sa pristupom misterioznoj, duhovnoj dimenziji. Neki od likova Levog krila nastoje da razumeju veze između fizičkog i duhovnog sveta, i čini se da duž Levog krila Mirčin očajnički krik želje da otkrije smisao u vezama u svom životu ponavljaju Sedrik i mnogi drugi.
Nadrealistička priroda Levog krila dolazi kroz porozne zidove između snova i stvarnosti. Halucinacije imaju odjek u sećanjima, koja zauzvrat odražavaju budućnost. Mirča teži da pronikne u te snove, ali ih i oseća. Oni su visceralni. Te veze su ključne za njegov pogled na svet. „Ceo svet je bio mreža zupčanika“, piše on, „u kojem je okretanje najmanjeg zrna peska sa dna okeana proizvo- dilo na drugom kraju razoran zemljotres, lepršanje krila leptira na Antilima, stvaralo je tornado u Kanzasu, a pohotljiva misao nekog zgubidana iz Rahove, izazvala je Božiji bes nad milijardu naseljenih svetova.“
Sam leptir je multivalentni simbol, koji izvrsno odgovara Kartareskuovim namerama. U starogrčkoj i gnostičkoj misli simbolizuje dušu, metamorfozu od gusenice preko larve do leptira, istinsku transformaciju. U evropskom narodnom verovanju, leptir je često bio povezan sa plodnošću. A u novijoj naučnoj i filozofskoj misli, takozvani efekat leptira označava međusobne veze među pojavama i zapanjujući uticaj naizgled beznačajnih promena na fizičke pojave poput vremenskih sistema.
Kartaresku uključuje sva ova značenja u svoju trilogiju, koja je sama strukturisana kao leptir sa levim krilom, telom i desnim krilom. Čaure se pojavljuju u sekvencama snova, izvanredni raznobojni leptiri uhvaćeni su u dunavskom, Mirčina majka Marija nailazi na golu ženu i ogromnog leptira u liftu u Bukureštu.
Vizionarski, nadrealni, složeni prvi deo Zaslepljenosti čitaoci će dovršiti zapitani kuda će ovo metafizičko putovanje voditi u naredna dva toma.
