„Sve sam ovo napisao, ne iz osvete ili zlobe, već s namerom da se smejem i da čujem ljude oko sebe kako se smeju, od srca i otmeno. Smejemo se sve ređe, sve više omalovažavamo smeh, i u životu, i u umetnosti, a ipak, na kraju krajeva, možemo sebe opisati kao životinje koje umeju da se smeju.“
Ovako nas sa svojom zbirkom priča Lepe strankinje koju je u prevodu Ileane Ursu Nenadić objavila izdavačka kuća Arete, upoznaje Mirče Kartaresku jedan od najboljih (a možda i najbolji živi) rumunski pisac. I, zaista, ova zbirka od tri priče bavi se (rumunskom) književnom scenom, a književna scena, kao književna scena. Od nje možete samo da plačete od muke ili od smeha. Kartaresku se odlučio za ovaj drugi pristup, te je sve književne sujete, podmetanja, zavisti, kao i zgode i nezgode iz književnog života predstavio na duhovit način.
U priči Antraks glavni junak, inače čuveni rumunski pisac Mirča Kartaresku, dobija koverat u kome se, čini se, nalazi izvesni prah. A bilo je to doba histerije antraksom u UN-u, tako da je našem piscu odmah proradila književna sujete i ego jer, eto, neko je odlučio da udari u samu srž vrhunske književnosti i da atentatom na njega izvrši snažan udar na svetsku umetnost. Zajedno sa strahom za sopstveni život raste i zadovoljstvo jer je neko, pored svih ostalih pisaca, odlučio da ubije baš njega. Baš je on odabran da dobije smrtonosni koverat jer ostali pisci, tako očito, i ne zaslužuju antraks. Pisac mora da se oslobodi ovog smrtonosnog oružja za masovno uništavanje Kartareskua pre nego što zlikovački pošiljalac ostvari svoj podli naum. Nije njemu toliko stalo do njegovog života, koliko do vrhunskih umetničkih dela koja, u slučaju njegovog stradanja, neće nastati. Pravo mesto za ovakve stvari jeste policija. Ali ni policija nije više što je nekada bila. Mislim, super su to momci, imaju i najnoviju opremu koja im je upravo stigla iz Amerike, ali u toku su reforme sistema, tako da sistem baš i ne funkcioniše (za razliku od perioda lišenog reformi u kome sistem baš BAŠ ne funkcioniše).
U priči Lepe strankinje, po kojoj je i nazvana zbirka, grupa od apostolskih dvanaest rumunskih književnika, učestvuje u putovanju kroz Francusku i upoznavanju tamošnjeg življa sa svojim književnim stvaralaštvom. Sudar civilizacija (i sujeta) je neminovan. Ljubazni domaćini su puni pitanja za goste iz nekadašnje komunističke diktature i želeli bi da saznaju kako se tamo živi. Da li u Rumuniji imaju mobilne telefone, da li su otkrili vatru, kako tretiraju svoje ženke u pećinama, šta rade sa odranom kožom svojih neprijatelja i da li zaista piju iz lobanja svojih diktatora… Sa druge strane, ljubazni gosti moraju da sebe i svoju zemlju prikažu na najbolji mogući način, da na svaki gest ljubaznosti domaćina odgovore još većom ljubaznošću, pa čak i kada im ovi prirede pak… ovaj… prigodne večeri sa tipičnom rumunskom muzikom i kuhinjom koja možda i postoji u Francuskoj, ali do Rumunije još nije stigla.
U priči Bakovijanska tada još mladi i nepoznati rumunski pisac Mirča Kartaresku biva pozvan da održi književno veče u Bakau gde mu njegovi domaćini obećavaju „program-iznenađenje“. Mladom piscu odmah proradi maštovita sujeta i on vidi sebe na bogatom banketu priređenom u njegovu čast na kome mu društveni krem grada drži zdravice. „Sujeta, moj omiljeni greh“, kaže Đavo u čuvenom filmu Đavolji advokat. Greh, svakako, ali i neiscrpan izvor zabave kada o njemu piše Kartaresku. Izgleda da domaćini ne dele istu viziju „programa-iznenađenja“ kao naš mladi autor. Biće to gostovanje iz pakla i pravo čudo ako pisac uopšte i izvuče živu glavu od ljubitelja književnosti u Bakau.
Lepe strankinje su neizmerno duhovita zbirka priča u kojima autor kroz šarmantan, nekada i ironičan, humor prikazuje svet pisaca. Iako se u pričama pojavljuju rumunski pisci svakako možemo prepoznati i naše (ili bilo čije druge) pisce jer neke stvari jednostavno ne zavise od geografskih širina i dužina. Priče, svojim duhom, na trenutke podsećaju na one koje je napisao Efraim Kišon, ali ih, ipak i očekivano, ne nadmašuju. Niko ne može da se meri sa Kišonom, ali je Kartaresku na njegovom tragu.
Piše: Milan Aranđelović
