U knjizi „Tri buržujska romančića“ Hose Donoso savršeno spaja beskrajno maštovitu društvenu kritiku, nepredvidiv i iščašen humora i predivnu subverzivnost.
Buržoazija je na početku bio pojam koji je označavao stanovnike gradova koji nisu bili deo feudalnog plemstva, ali su uživali privilegije koje kmetovi nisu imali. Iako se u feudalnim društvima smatrala srednjom klasom, buržuoazija je sa jačanjem ekonomskog položaja zamenila plemstvo kao vodeću snagu društva. Upravo zbog ovoga su ih docnije došli marksisti označili kao glavne neprijatelje radničke klase, te su izrazi buržuj i buržoazija i nakon propasti komunizma nastavili da imaju pejorativno značenje i da budu sinonimi za bezdušnost, sebičnost i sirovi materijalizam. U društvima koja su izbegla da prođu kroz fazu vladavine radničke klase i diktature proleterijata izraz buržoazija takođe ima pogrdno značenje koje se, pak, vezuje za njihov nekadašnji status srednje klase. Ovim izrazom se označavaju osobe kojima nedostaje sofisticiranost bogatih, ali i autentičnost siromašnih slojeva društva i blizak je frazi malograđanstvo (ili sitna buržoazija). Najbolja srpska reč kojom bi se obuhvatilo i pejorativno značenje, ali i društveni položaj i privilegije, jeste izraz skorojević.
Srednju klasu je oduvek pratila kob čuvara morala. Dok su bogati i siromašni mogli da se prepuste dekadenciji i telesnim uživanjima, srednji sloj društva bio zaštitnik morala i vrednosti koje je nametalo doba u kome su živeli.
Kako su, uprkos raznim predrasudama, i pripadnici srednje klase sačinjeni od krvi i mesa i, kao sva ljudska bića, imaju nagone, želje, potrebe i snove, tako su se našli u nemogućoj poziciji.
Sa jedne strane, moraju ostati najuzorniji članovi zajednice koji onima iznad i ispod njih pružaju ideal kome valja težiti, dok, sa druge strane, duh i telo imaju svoje potrebe koje je, makar samo zbog psihičkog i telesnog zdravlja, nužno zadovoljiti makar u određenoj meri.
Tako sitni buržuji srednje klase postaju licemeri. Stavljaju maske besprekornih i od svojih života grade kulise pozorišta koje će drugi gledati, dok će iza svih tih maski i skalamerija koje su podigli, pokazati da su i oni zapravo ljudi.
Zato su pripadnici srednje klase bili česta meta umetnika koji su, i kroz humor i satiru, dekonstruisali njihove lažne kule i gradove i prikazivali ih onakvim kakvi jesu. Potemkinova sela koje svaki jači vetar može da poruši.
Na ovom tragu je i čileanski pisac, novinar i profesor Hose Donoso koji od svog prvog romana opsesivno obrađuje teme društvene dekadencije i raspada buržujskog sveta.
Upravo takva je i njegova knjiga Tri buržujska romančića koju je kod nas, u prevodu Ksenije Bilbije, objavila izdavačka kuća Dereta.
Ova zbirka tri novele koju blago povezuju isti junaci (protagonisti jedne priče gostuju kao sporedni likovi druge dve) kroz satiru i, na trenutke, bizaran humor, oslikava pretenciozne pripadnike srednje klase Barselone.
U prvoj priči, Čatanuga ču-ču, savršen bračni par Silvija i Ramon upoznaju drugi savršeni bračni par. Savršenstvo njihovih brakova počiva na tome što muškarci kontrolišu žene i, poput lutaka, sastavljaju ih i rastavljaju da bi služile njihovim potrebama i htenjima. Ali do kraja priče Silvija i njena nova prijateljica Magdalena otkrivaju čitaocima jednu sasvim drugačiju percepciju besprekornog sveta u kome žive.
U drugoj priči, Zeleni atom broj pet, glavni junaci su bračni par Marta i Robert. Uprkos svom trudu nisu uspeli da dobiju decu, ali zato imaju sve ostalo. Savršen život koji imaju prepun je prelepih stvari koje drže u svom idealnom stanu. Njihovi životi, čiji smisao je sveden na predmete koji poseduju, počinje da se kruni i raspada kada te stvari polako počinju da nestaju. Njih dvoje će učiniti sve da se ponovo domognu stvari jer bez njih ništa, pa ni oni, ne postoje.
U trećoj priči, Gaspar noćnik, uspešna manekenka Silvija dobija zadatak da se na neko vreme stara o svom sinu koji je do tada živeo sa ocem. Na njen užas spoznaće da Maurisio ne želi ništa materijalno od nje. Ona mu nudi poklone, odeću, hranu, skuter, odlazak na plažu, bilo šta, ali tinejdžer sve to odbija. Maurisio jedino želi da šeta i da kroz Ravelovu kompoziciju koju neprekidno zvižduće uspostavi kontakt sa nekim drugim živim bićem na ulici. Na vrhuncu usamljenosti u parku upoznaje beskućnika koji savršeno lični na njega i koji će biti njegova poslednja šansa da pronađe smisao u praznini svog života.
Danas se ovakva vrsta satire naziva “eat the rich” koja zna da bude izuzetno nemilosrdna i gruba, ali u svojoj knjizi Donoso sve „provlači“ kroz prizmu otkačene i šašave ekscentrične komedije kakve su bile popularne i Latinskoj Americi šezdesetih i sedamdesetih godina minulog veka.
Ponekad se ove priče oslobađaju okova logike, ali samo zato što autor zna koliko je zabavno „kuvati“ malograđane na tihoj vatri.
Knjiga Tri buržujska romančića je savršen spoj beskrajno maštovite društvene kritike, nepredvidivog i često iščašenog humora i predivne subverzivnosti.
Piše: Milan Aranđelović
