Kada je, tokom devedesetih godina minulog veka, kineska vlada pojačala propagandnu delatnost sa ciljem „naučnog i tehnološkog podmlađivanja zemlje“ to je otvorilo vrata mnogim mladim autorima naučne fantastike. Jedan od njih bio je i Liju Cisin. Ovaj inženjer računarstva počeo je da objavljuje svoje radove 1999. godine, da bi tek 2006. sa pričom Planina, iz koje se na zahtev čitalaca koji su želeli da priča dobije dužu formu izrodio roman Problem tri tela, stekao svetsku slavu. Za Problem tri tela, prvi deo trilogije Besede o zemljinoj prošlosti, Liju Cisin je dobio brojna domaća i svetska priznanja. Između ostalih dobio je Nagradu Hugo, a bio je nominovan i za Nagradu Nebula.
Cisin je danas najpopularniji pisac naučne fantastike u Kini koji je čak devet puta dobio najprestižniju kinesku književnu nagradu za naučnu fantastiku Galaxy.
Cisinova politička uverenja su prilično usaglašena sa onima koje proklamuje kineska vlada. U intervjuu za Njujorker iz 2019. godine, izjavio je da neopozivo podržava politiku kampova za reedukaciju u Sinkjangu i regulativu o natalitetu („politika jednog deteta“), ali i da se suzdržava od komentara na temu geopolitičkih pitanja u svom delu.
Upravo je ovaj intervju bio povod da petorica američkih senatora iz redova Republikanske partije prošle jeseni napišu javno pismo Netfliksu u kome apeluju na ovaj servis da razmotre odluku o adaptaciji trilogije Besede o zemljinoj prošlosti. Cisin nije našao ništa sporno u tome što Kina drži milion ujgurskih muslimana u konc-logorima, te senatori smatraju da američke kompanije ne bi trebalo da, na bilo koji način, saučestvuju u ovom zločinu.
Inače, Netfliks je u septembru prošle godine najavio da će Dejvid Beniof i D.B. Vajs, dvojac poznat po radu na seriji Igra prestola, započeti adaptaciju Cisinove trilogije. Beniof i Vajs su rekli da su ove knjige „najambicioznija naučnofantastična serija koju smo ikada pročitali koja nas vodi od hiljadu devetsto šezdesetih godina, pa do kraja vremena, od naše plave lopte sve do ruba univerzuma“.
Izdavačka kuća Laguna poduhvatila se objavljivanja sva tri dela trilogije, a nedavno je, u prevodu Bojana Tarabića, objavljen i treći i poslednji deo ove trilogije Kraj smrti.
Na više od šest stotina strana ovo veliko finale se pokazalo kao najveći promašaj trilogije. Dok je prvi deo bio zanimljiv samim stvaranjem novog sveta i narativa, uz dozu egzotike sa Dalekog istoka, drugi je još uvek, koliko-toliko, držao vodu, ali je finalni deo popucao po svim šavovima.
Mizoginija prethodnog nastavka se nastavila. Cisin je, ispravno, shvatio da zapadnjaci vole rodnu ravnopravnost, pa im je u ovoj knjizi ponudio i glavnu junakinju. A toj junakinji kao da je potreban neki SuperMEN da je spase. Nikako se ne snalazi u svetu odraslih muškaraca, pravi grešku za greškom, slaba je, podložna da greši jer je emotivna i kao da jedino što želi jeste da se zaljubi i doživi svoj srećan kraj.
Ni sporedni ženski likovi nisu imali bolji tretman. Autor ne propušta da spomene njihove čvrste guze ili dobre grudi. Ili da ih okarakteriše kao „zanosne plavuše“. Često spominje kako muškarci uzdišu za njima, gledaju ih samo kao telo, i sve to stvara gorak utisak prilikom čitanja.
Karakteri muškog pola nemaju taj tretman, autor ih ne tretira kao meso i ne opisuje ih. Osim ako su feminizirani. Tada ne propušta da, kroz stavove junaka, podvuče kako feminizirani muškarci i nisu baš neki pravi muškarci.
Jasna je i rasna i etnička podela. Svi dobri junaci su Kinezi i Kineskinje. Eventualno iskoči neki dobri Rus. Sve što je loše, makar i samo pakosno, jeste belo, anglosaksonskog porekla.
Druge države mogu da zapadnu i u korupciju i u diktaturu ili da postanu autoritarne, ali Kina je uvek samo Kina. Bez ikakvih daljih objašnjenja državnog ili ekonomskog uređenja.
Još nismo ni stigli do same priče. Ovo bi trebalo da bude velika završnica. Sve se kretalo ka tome. Izgleda da autor nije znao šta će da radi sa celom pričom. Vanzemaljci, ta velika pretnja koja se nadvila nad čovečanstvo još od prvog romana, krenu, pa se vrate, pa opet krenu, a onda nestanu. Kontinenti se naseljavaju i raseljavaju sa lakoćom magičnog štapića. Svemirski brodovi u beskonačno velikom svemiru, tak olako nailaze na neke stvari da to prelazi svaku granicu mogućeg. Više se tu ne zna ni ko šta hoće, ni da li nešto i dalje postoji ili ne. Sve ono što je Cisin, priznaću, vešto gradio u prvoj i delimično u drugoj knjizi (koja je takođe počela u određenom procentu da razvodnjava priču u milion slepih rukavaca), kao da više nije bilo bitno.
I zaista. Posle određenog broja stranica, ništa više nije bilo bitno, osim da nekako konačno završim ovu knjigu i da joj se nikada više ne vratim.
Veliko razočarenje velikim finalom je moglo da se smesti i na manjem broju stranica. U jednom trenutku je čitanje postalo pakleno iskustvo.
Autor kao da je izronio iz mračnog srednjeg veka, prespavao osam vekova socijalne, ekonomske, političke i svake druge emancipacije kroz koje je prošlo moderno društvo, i počeo da piše knjige. Previše je mizoginije, seksizma, šovinizma, homofobije, rasizma u ovoj knjizi da bi ona zavredla išta više osim gađenja i prezira.
Da je, makar, priča bolja možda bi bilo moguće i zažmureti na jedno oko. Ali tu je Cisin najviše i zakazao. Izgubio se u svemu i više nije znao šta da radi sa pričom.
Upotrebiću aktuelnu paralelu i napisati da je Kraj smrti, poput poslednje dve epizode serije Crna svadba. Potpuni raspad. Ono što je bilo zanimljivo i privlačno u prva dva dela, raspalo se na besmislene fragmente koji više nisu vodili bilo gde.
Osnovna ideja serijala je dobra. Možda će kreatori serije uspeti da razviju tu inicijalnu ideju na zanimljiv način. Mala je verovatnoća da će uspeti da ispričaju priču samo popunjavanjem rupa koje im je Cisin ostavio u amanet.
Besede o zemljinoj prošlosti zaslužuju bolju budućnost.
Piše: Milan Aranđelović
