Šta povezuje Tunis i Island? Čini se ništa osim interneta. A upravo je internet onaj koji je pokrenuo promene koje su iz temelja promenile ove dve zemlje. Knjiga “Mreže revolta i nade” je upravo o tome.
Sve je počelo u Sidi Buzidu, malom mesto od svega 40.00. stanovnika, u siromašnom centralnom delu Tunisa. Muhamed Buazizi je bio širomašni mladi prodavac voća kome je samo tog dana, dva puta, učinjena nepravda. Kada je odbio da im da mito, lokalna policija je zaplenila voće koje je prodavao. Kao u onoj sceni iz filma Žitije Brajanovo u kojoj nakon jedne, odmah dođe i druga rimska parola, tako je, svega sat vremena nakon prve zaplene, došla duga policijska patrola koja je mladom Muhamedu ponovo zaplenila voće.
Muhamed je, gonjen očajem i revoltom i kao osoba koja više nije imala išta da izgubi, tog 17. decembra 2010. godine otišao ispred zgrade vlade gde se samozapalio.
Ovaj događaj promeniće sudbinu arapskog sveta. Muhamed je preminuo 03. januara, 2011. godine u bolnici u Tunisu gde ga je diktator premestio u pokušaju da umiri revolt stanovništva.
I , zaista.
Svega nekoliko sati nakon što se Muhamed zapalio stotine mladih koji su trpeli slična ponižavanja od strane predstavnika vlasti organizovali su protest ispred zgrade vlade. Muhamedov brat Ali snimio je protest i ovaj snimak distribuirao preko interneta.
Za nekoliko dana demonstracije su počele da se šire celom zemljom. Ben Ali, koji je bio na vlasti gotovo četvrt veka, izgubio je sve. Generalni su počeli da mu otkazuju poslušnost, zapadni saveznici koju su ga sve te godine podržavali, nisu želeli ni da mu pruže gostoprimstvo nakon njegovog bekstva iz zemlje… I sve to zahvaljujući ljudima koje je povezao internet.
Druga „internet pobuna“ dogodila se nekoliko godina ranije na dalekom severu Evrope. Island je mala ostrvska zemlja čiji su stanovnici 2007. godine zarađivali 160 odsto više od Amerikanaca. Prosečni prihod na Islandu bio je peti po veličini na svetu. I sve to, ne zahvaljujući samo, ribarskoj i softverskoj industriji, turizmu i proizvodnji aluminijuma. Već i zahvaljujući globalnom mešetarenju tri lokalne banke. Kao i svaki bankarski mehur od sapunice i ovaj je pukao i iza sebe ostavio dvadeset i pet milijardi dolara duga. Plate Islanđana su znatno smanjene, a njihova imovina obezvređena.
Pravo vreme za pobunu. Kako svaka revolucija ima svog heroja, tako je i u ovoj ta uloga pripala pevaču Horduru Torfasonu. On je jedanaestog oktobra 2008. godine, seo sa gitarom ispred zgrade Altinga (islandskog parlamenta) u Rejkjaviku i svoj bes prema „banksterima“ i njihovim političkim slugama pretočio u pesmu. Te prve večeri pridružilo mu se svega nekoliko ljudi. Neko od njih je snimio nastup i okačio ga na internetu. U zemlji u kojoj 94 procenata stanovništva ima internet (i dve trećine su na Fejsbuku), ovo je bilo dovoljno da apsolutno svi saznaju za protest.
U roku od nekoliko dana, prvo nekoliko stotina, a zatim i hiljade ljudi protestovalo je kako bi iznudili ostavku vlade.
Protestanti su ovog puta zahtevali mnogo više od obične smene vlade zbog korupcije i nesposobnosti da se izbori sa ekonomskom krizom. Zahtevali su ponovno uspostavljanje republike i donošenje novog, pravog, ustava. Ustav iz 1944. godine je zapravo bio privremena povelja doneta u vreme proglašenja nezavisnosti od Danske, koja je bila na snazi jer je favorizovala interese političke klase.
Na parlamentarnim izborima bile su zbrisane dve konzervativne političke partije koje su bile na vlasti devedeset godina (od 1927. godine), nova predsednica vlade bila je prva javno deklarisana gej premijerka (i prva žena na toj poziciji), a polovinu njenog kabineta činile su žene. Nova vlada pokrenula je pravne procese protiv političara odgovornih za krizu.
Nove vladine mere uskoro su obnovile privredu i čak je i poboljšale.
Međutim, internet revolucija nije uticala samo na promenu političke garniture i ekonomsku obnovu zemlje, već i na pokušaj promene državnog sistema na veoma originalan način. Uprkos tome što je Vrhovni sud, iskoristio neke proceduralne nepravilnosti, kako bi poništio izbore za članove Veća Ustavne skupštine, novi parlament je iskoristio svoje pravo da imenuje dvadeset i pet građana u Ustavno veće zaduženo za izradu novog ustava. I tu, ponovo, stupa na scenu internet kao moćno demokratsko sredstvo u rukama običnih građana. Članovi Veća Ustavne skupštine tražili su od svih građana da, preko interneta, učestvuju u donošenju novog ustava. Fejsbuk je bio glavna platforma za debatu, Tviter je korišćen za izveštavanje o tekućem radu i za odgovore na pitanja građana. Jutjub i Flikr su korišćeni za direktnu komunikaciju između građana i članova Veća kao i za debatovanje koje su se odvijale širom ostrva.
Zahvaljujući internetu bio je to prvi ustav koji su pisali direktno građani. Veće je jednoglasno usvojilo Nacrt ustavnog zakona, a parlament je, uz neke sitnije tehničke promene, Predlog zakona iznela na referendum gde ga je izglasala većina građana. Uprkos entuzijazmu, na kraju ovaj način promene ustava nije uspeo, ali je bio pokazna vežba u kom bi pravcu demokratija mogla da se kreće u budućnosti.
Kolika je moć interneta i društvenih mreža na političke i društvene događaje i promene? Odgovor na ovo pitanje pokušao je da ponudi univerzitetski profesor Manuel Kastels u svojoj knjizi Mreže revolta i nade koju je, u srpskom prevodu Vanje Savić i Daniele Nikolić, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
Nastala je sasvim slučajno, kao gotovo šaljiv predlog kolege da svoju seriju predavnja na Kembridžu priredi kao istoimenu knjigu. Knjigu koja bi na sažet i jednostavan način objasnila da li postoji uticaj i koliki je interneta na promene u društvu. Naročito koliko internet ima uticaja na nastanak revolta i revolucija u modernom društvu.
Polazeći od primera Islanda i Tunisa Kastels nas prvodi kroz revolucije u Egiptu, Arapsko proleće, Okupiraj Volstrit, tursku pobunu u parku Gezi, studentski pokret u Čileu, pobunu u Brazilu i Meksiku. Kroz ove primere pokušava da uoči zajedničke činioce ovih umreženih društvenih pokreta, da pokaže koliko su zaista važni i koliki je njihov pravi uticaj na društvena gibanja, ali i da napravi distinkciju od onih pobuna i revolta koji nisu „umreženi“.
Odgovori do kojih je došao i koje nam nudi, sve nas koji od oruža i oružja, na raspolaganju imamo samo internet, može nas, sa jedne strane razočarati, ali, sa druge strane, i oduševiti i osnažiti.
Otkrijte, čitajući ovu knjigu, kolika je snaga interneta i koja je njegova uloga u društvenim pobunama i promenama.
Piše: Milan Aranđelović
