Iz nekog, ne u celosti jasnog razloga, u jednom trenutku je prestalo biti dovoljno, bivanje poznatim i uspešnim u profesiji u kojoj se baviš i stvorila se potreba da se slava iz uspeh iz te primarne profesije, proširi i prenese na svaku oblast od koje se nešto može zaraditi. Zato sportisti dizajniraju odeću, pevačice prave parfeme, biznismeni sastavljaju programe za teretanu- i svi, baš svi – pišu knjige.
Ne tako davno na prvom mestu liste bestselera Njujork Tajmsa stajalo je neobično ime – Snuki. Ovo je pseudonim zvezde rijaliti šoua Nicole Polizzi. Njen roman A Shore thing, opisuje svet privilegovanih i bogatih “parti devojka” kome i sama pripada. U intervju , datom pre objavljivanja knjige, Snuki je priznala da je pročitala dve knjige u svom dvadeset sedam godina dugom životu.
Najbolji teniser sveta i fenomen nešto značajniji od krsne slave u Srba, Novak Đoković napisao je neobičnu knjižicu koja predstavlja čudnu mešavinu nacionalnog resantimana i saveta za samopomoć (potpuno novi žanr, bar po saznanjima autora ovih redova). U knjizi opisuje teškoće koje je nosio život u Miloševićevoj Srbiji i režim bezglutenske ishrane koji mu je pomogao da postigne sportske uspehe. Nepoznato je, kakvo obrazovanje iz oblasti nutricionizma ima, ovaj student univerziteta Džon Nezbit (nekadašnji Megatrend).
Američki konzervativni, televizijski voditelj Bil O Rajli pre par godina,započeo je pravu književnu ekspanziju. Njegove knjige Killing Lincoln, Killing Jesus i Killing Kennedy fokusiraju se na poslednje sate života ovih istorijskih ličnosti, retrospektivno iznoseći njihove biografije. Ova popularna istorija iako zasnovana na faktima i pisana sa relativnom elokvencijom (O Rajli ipak jeste novinar), ne preza od senzacionalizma- opisa Kenedija u bazenu Bele kuće, okruženog ljubavnicama- na primer, kao ni od pojednostavljivanja kompleksnih istorijskih tema.
Supruga američkog predsednika Mišel Obama, najavila je da će nakon završetka mandata objaviti, autobiografiju, sa posebnim osvrtom na period u Beloj Kući, iako je više puta naglašavano da ona nema kancelariju u čuvenom Zapadnom krilu i da njena uloga u administraciji uopšte nije politička.
Osim ovih , ne baš najsrećnijih primera, postoje i bolji. Komičarski duo Hju Lori i Stiven Fraj oprobao se u pisanju i pokazali su se sasvim korektnim. Lorijev detektivski roman, nije remek delo, verovatno se ne bi tako uspešno prodavao da autor nije poznat, ali jeste zabavno i pitko štivo, s druge strane Fraj može da stoji samostalno kao novelista, potpuno nezavisno od svoje glumačke karijere.
***
Pitanje autorstva ovih knjiga sve vreme ostaje upitno. Iako se na koricama knjige pojavljuje samo ime onog autora koji je poznat javnosti, gotovo uvek postoji ghost writer (koji je u slučaju Snuki i Bila O Rajlija i naveden na manje vidljivom mestu). Da li je neko pomagao domaćim selebritijima da sastave svoje knjige, ostaje nejasno, ali velika razlika između elokvencije pri javnim nastupima i pri pisanju govori da je tako.
Jasno je šta motiviše autore da ulaze u ovakve projekte- lukrativni su. Šta motiviše čitaoce da kupe knjigu nekog poznatog, mnogo je zanimljivije pitanje i možda može da nam otkrije nešto o odnosu između marketinga i onoga što se na univezitetima još uvek naziva „književnim životom“.
Činjenica da im je autor poznat od ranije i da već imaju izgrađeno mišljenje o njemu, predstavlja zgodnu prečicu za manje upućenog i zainteresovanog čitaoca… Praćenje književnog života, poznavanje trendova, poznavanje pojedinačnih autora i njihovih prosedea, uticaja i interesovanja zahteva posvećenog i pažljivog čitaoca, koji je svoj ukus gradio godinama. Kada je reč o poznatim autorima , ceo ovaj proces zamenjen je time da publika otprilike zna ko je čovek koji piše…
Osim toga, neknjiževna vrednost ovakvih knjiga sastoji se u uvidu koji pruža u život poznatih- potreba koja u poslednje vreme dobija gotovo patološke razmere…
Na kraju, treba se kloniti kultur- rasizma koji obično ide uz osuđivanje onih koji čitaju ovakvu književnost, čitalački put gotovo nikad nije prav (niti je zapravo jasno gde bi trebalo da vodi) i gotovo svako čitalačko iskustvo može da vodi ka ozbiljnijim i kvalitetnijim autorima.
Piše: Jan Kanja
