U romanu „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ Nađe Petrović otkrivamo kako se iza komične hipohondrije krije prava tragedija.
„Vreme je, sudije, da ja pođem u smrt, a vi u život”, završio je atinski filozof Sokrat svoju čuvenu besedu nakon što je osuđen na smrt zbog navodnog kvarenja omladine. „A ko od nas ide boljoj sudbini, to niko ne zna.”
Njegov učenik Platon je na smrt gledao kao na čisto odvajanje duše od tela i kao odličnu priliku da se duša uzdigne do čiste vrline.
Sa druge strane, Epikur je celu tu zavrzlamu sa smrću posmatrao sa čistog materijalističkog aspekta gde fizička smrt znači i prestanak svih psihičkih funkcija.
„Jer dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe smrt, tada više nema nas“, lakonski je objasnio.
Na tom tragu bio je i nemački filozof Fridrih Niče koji je tvrdio da „ne postoji banalnija stvar od smrti“ i koji je u svom čuvenom delu Tako je govorio Zaratustra napisao ono čuveno „umri u pravi čas“.
Verovanja starih naroda govore da nakon smrti dolazi zagrobni život u Večnim lovištima, Valhali, Jelisejskim poljima, te su zbog toga svoje pokojnike sahranjivali sa nakitom, oružjem, odećom i svim potrepštinama koje će im već biti potrebne na tim mestima.
Česta je bila i apoteoza kao verovanje da se heroji i zaslužni vladari uzdižu među bogove.
Rani hrišćani su verovali da je smrt kazna zbog praroditeljskog greha, dok pozniji teolozi smatraju da se smrću duši omogućava večni život.
Danas se na fiziološku smrt gleda pre kao na proces, a ne kao na događaj. A sa napretkom naučnih otkrića i medicine sve je teže odrediti pravi trenutak smrti.
Bilo kako bilo, smrt drage osobe prestavlja najstresniji događaj sa kojim se čovek može suočiti. Posledice ovakve smrti mogu biti različitog intenziteta, a zavise od više faktora kao što su starosna dob umrlog, priroda smrti, pozicija preminulog u porodici i otvorenost porodičnog sistema.
Moderna medicina veruje da postoje četiri faze preboljevanja. Prva faza ukočenosti ili otupljenosti traje najkraće, nekoliko sati ili dana. Faza čežnje i traganja za izgubljenom osobom traje nekoliko meseci, a nekad i godinama. Zbog snage bola događa se da neke osobe u ovoj fazi ostanu zarobljene godinama. Tada se razvijaju različiti mehanizmi odbrane. Neko, recimo, svakodnevno na groblju razgovara sa umrlom osobom, ili ima osećaj da je ta osoba prati svuda. Treća faza je period dezorganizacije i očaja. Tek u ovom periodu čovek prihvata da je smrt konačna i da se draga osoba neće vratiti. U ovoj fazi čovek shvata da je preminula osoba više ne pati i to donosi neku vrstu olakšanja. Četvrta faza je faza reorganizacije kada shvatamo da možemo drugačije organizovati život. Tuga ni u ovoj fazi nije sasvim prestala, ali sada čovek može da se menja uprkos gubitku.
Upravo ove faze nalaze se u fokusu romana Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate mlade beogradske književnice, dramaturškinje i rediteljke Nađe Petrović objavljenog u izdanju Geopoetike.
Priča započinje kao tinejdžerska drama o odrastanju i sazrevanju, ali veoma brzo postaje nešto mnogo dublje, intimnije i kompleksnije.
Sara je devetnaestogodišnja devojka koja se upravo našla na pragu nove faze svog života. Srednja škola je pri kraju, valjalo bi odabrati fakultet i izboriti se za njega sa roditeljima, odbaciti stara i prigrliti nova prijateljstva i poznanstva, preispitati emotivna osećanja prema srednjoškolskoj ljubavi, otkriti pravu sebe i prigrliti sve izvesniju budućnost koja se neminovno bliži.
Možda sve to ne bi bilo tako teško da Sara nije ekstremno nesigurna u sebe, hipersenzitivna, izuzetno maštovita, inteligentna i nezdravo zabrinuta za svoje zdravlje.
Ovo potonje isprva deluje duhovito i osvežavajuće jer su u književnosti retke žene hipohondri, dok su muškarci gotovo pravilo.
Međutim, kako radnja teče, autorka nam polako, u pravom ritmu, otkriva da se iza komične hipohondrije krije prava tragedija zbog koje je nastala trauma.
Trauma koja traje i sa kojom junakinja, prepuštena sama sebi i svojim bolovima, mora da se suoči i prevaziđe, ako želi da nastavi da živi.
Kako bi podnela psihičku bol, onda često čini iracionalne i pomalo čudnovate stvari.
Pisana pitkim, gotovo lirskim, stilom Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate je pravo književno otkrovenje i jedna od najboljih knjiga iz domaće kuhinje koja je objavljena u poslednje vreme, a Nađa Petrović ime koji bi trebalo upamtiti. Njeno vreme je došlo.
Piše: Milan Aranđelović
