„Ples sa duhovima“ Srđana Damjanovića je roman koji nam dokazuje da u srpskoj književnosti još uvek ima života i slobode.
Retro je junak priče koga su niti sudbine koje pletu boginje Mojre dovele na ostrvo Rodos.
„Grčko ostrvo na kraju sveta“, primećuje sam protagonista na početku romana Ples sa duhovima Srđana Damjanovića koju je objavila izdavačka kuća Lom.
O njemu ćemo (možda) saznati nešto docnije jer ova priča nema vremena za čekanje. Otvaranjem knjige započeli smo vožnju svojevrsnim književnim rolerkosterom, a tu nema osvrtanja unazad niti vremena za predah.
Retro je video gde je štek za gudru njegovog lokalnog dilera i to je bilo preveliko iskušenje za iskusnog narkomana. Štek je ispražnjen, a Retro je u bekstvu od besnog Albanca Gašija.
Zbog štrajka mornara brodovi ne napuštaju ostrvo i Retrov genijalni plan da od oštrice Gašijevog noža pobegne evakuacijom sa ostrva pada u vodu.
Ali šta je tu je.
U njegovom rancu tu je svakako 150 grama kokaina i isto toliko heroina.
Veći deo svog plena Retro šteka u drvo okruženo sa tri hotela. Misli da će biti dovoljno da iz sobe jednog od hotela budno morti na plen dok se krije od osvetoljubivog dilera.
Ono što ne zna jeste da su ovi hoteli izgrađeni na starom groblju, a u takvim situacijama duhova ne manjka.
Kako bi pobegao od duhova koji ga progone, Retro, za koga u jednom trenutku vožnje saznajemo da se zapravo zove Aleksandar Konstantinović, juri po ostrvu.
U toj paranoičnoj jurnjavi, prožetoj kokainom i heroinom, on sreće prelepe sestre Maju i Oliveru, zatim matore hipije Ričija i Bjanku, kao i preslatke pankerke iz Švedske Anu i Piju.
A tu je i ruska mafija koja postoji ili ne postoji, već u zavisnosti od paranoje koju um na opijatima može da isfabrikuje.
U svom prvom romanu Srđan Damjanović donosi život i ritam u srpsku književnost. Ples sa duhovima je dinamična priča koja ne dopušta odmor ili dosadu. Autor romana se bavi audio i video produkcijom i svoja iskustva i znanja je iskoristio za pisanje svog veoma filmičnog književnog ostvarenja.
Priča se odvija „kao na filmskoj traci“. Veoma slikovite scene se nižu jedna za drugom što od cele avanture čitanja čine bioskopsko iskustvo.
Životnost cele priče je nešto što se u poslednje vreme retko nalazi na domaćoj sceni. Damjanović, za razliku od velikog broja autora mlađih generacija, uspeva da utka životne sokove u svoju pripovest, tako da ona gotovo pulsira tokom čitanja.
Kao što je vremešni režiser Džordž Miler uspeo da u svom filmu Pobesneli Maks: Auto-put besa, ne samo očita lekciju mlađim kolegama kako se pravi dobar film, već i da pokaže kako se snima film prepun energije koja samo što ne eksplodira, tako je i Srđan Damjanović u romanu Ples sa duhovima učinio isto. Pokazao je kako se piše odlična knjiga. On je u svojoj univerzalnoj priči o potrazi za nevinosti života koje više nema održao književnu lekciju o pisanju.
Na mnogo trenutaka njegova knjiga podseća i liči na dela mladog Svetislava Basare kakvog smo ga, nekada davno, upoznali i zavoleli. Tako da i ne čudi što se baš Basarina preporuka našla na zadnjoj korici ove knjige.
Ples sa duhovima je roman koji nam dokazuje da u srpskoj književnosti još uvek ima života i slobode.
Piše: Milan Aranđelović
