U knjizi „Pijanista“ Alesandro Bariko rečima komponuje muziku za plovidbu duha. Na nama je samo da otvorimo knjigu i otisnemo se na pučinu.
I sada zamisli: klavir. Dirke počinju. Dirke se završavaju. Ti znaš da ih ima 88, tu niko ne može da te pređe. Nisu beskonačne, dirke. Ti si beskonačan, unutar tih dirki, beskonačna je muzika koju možeš da proizvedeš. Njih ima 88. Ti si beskonačan. Meni se to dopada. U tome je moguće živeti.
Alesandro Bariko, Pijanista
Italijanski književnik, dramaturg, režiser i glumac Alesandro Bariko do sada nas je vodio na književna putovanja u kojima smo otkrivali nove puteve svile, istraživali granice poznatog sveta na obalama okeana more, putovali kroz dvadeseti vek i hvatali se u koštac sa odrastanjem u klasno podeljenom društvu.
Vreme je da se konačno otisnemo sa kopna i krenemo na plovidbu u jednom pravcu. U ovome će nam pomoći Barikova knjiga Pijanista koju je nedavno, u prevodu Ane Srbinović, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
Priča započinje otkrićem Amerike. Početak je minulog veka kada su godine ekonomskih kriza i gladi naterale milione ljudi da sreću potraže preko okeana. Brod Virdžinija na još jednom putovanju do Novog sveta u svojoj utrobi nosi snove, nade i strahove hiljada ljudi.
Kada neko od njih pogledom otkrije Ameriku, Stari svet biva zaboravljen. Putnici broda za sobom ostavljaju sve što im nije potrebno za snevanje američkog sna.
Samo ono suvišno ostaje. Ovaj put, nakon otkrića Amerike, na brodu je neke ostavio bebu. Na klaviru u dvorani prve klase. Dešava se. Novorođenče bi bilo samo još jedna prepreka pred imigracionom komisijom, a, docnije, gladna usta više koja valja nahraniti. Biće mu bolje, ako ga usvoje neki dobri bogati ljudi. Tako su mislili ovi novopečeni roditelji. Ali, dok roditelji misle najbolje za svoju decu, Bog se smeje, a Đavo trlja ruke. Tako je bilo i ovaj put.
Mališu je pronašao običan mornar. Golja. Deni Budman. Sudbina je takva i ne vredi joj prigovarati. Dete ostaje da živi sa njim na brodu. Ubrzo dobija neobično ime Deni Budman (po „ocu“), T. D. Lemon (po natpisu na kutiji u kojoj je bio smešten kada je pronađen) Novočento (jer su ga pronašli u prvoj godini novog veka).
Mališa prvih osam godina života provodi bezbrižno u senci svog oca, ogromnog crnog diva mekog srca. Nikada ne silazi sa broda jer bi to samo izazvalo administrativne probleme i postavilo gomilu nepotrebnih pitanja.
U osmoj godini naš mališa, voljom morskih nemani koje su u jednoj oluji odnele njegovog poočima, ostaje siroče. Po drugi put.
Kapetan broda je sada bio odlučan da klinju moraju iskrcati na kopno. Osim što se Novočento ne slaže sa tim. Seda za klavir i počinje da svira.
Sviranje nije baš precizan opis onoga što se dešava na tim crnim i belim dirkama. U pitanju je neka vrsta magije koja opčinjava slušaoce. Samouki pijanista koji nikada nije kročio na kopno svojim prstima „piše“ pripovesti o životima koje nikada nije živeo, ali koje su mu putnici poveravali u svojim ispovestima. Novočento svira i o zemljama koje nikada nije posetio ili stvarima koje nikada nije video. Ali ostali jesu. A on ima dobar sluh da čuje i neispričano i ispriča prećutano.
Godine su džeza i Velike depresije. Ljudi neprekidno otkrivaju Ameriku u potrazi za snom. Na tom putu ih na klaviru prati najbolji pijanista koji je ikada svirao.
Poput broda na kome je svirao i koji je spajao dva kopna, tako je i Novočento u svega nekoliko akorda koje je poznavao, povezivao svetove snova putnika, njihovih prošlih i budućih života i iskustava…
Alesandro Bariko je, osim filozofije, diplomirao i na konzervatorijumu na odseku za klavir tako da je imao dobru ideju o čemu je pisao. Tome bi trebalo dodati da su i njegove knjige, poput muzičkih numera pijaniste, različiti svetovi koje jedino povezuje njihov autor. Svaka Barikova knjiga je drugačija od ostalih. Kako u radnji i temama tako i u stilu i načinu pripovedanja. I same reči i rečenice od kojih je satkana priča imaju određeni ritam koji, poput orkestra, prati radnju i emocije. Zato ova knjiga može da se čita i naglas kako bismo čuli ritam i melodiju koje reči prave. Ova melodičnost teksta ne bi trebalo da nas suviše čudi jer je Pijanista tekst koji je prvobitno bio napisan za jednog glumca i režisera koji su od toga napravili predstavu. Zato ovu knjigu sam autor tretira kao tekst koji se nalazi negde između pozorišnog komada i pripovetke za javno čitanje.
„Ne verujem da postoji naziv za takvu vrstu tekstova“, piše Bariko u uvodu. „Ali nije ni bitno. Meni se čini da je to jedna lepa priča koju je vredelo ispričati. I dopada mi se pomisao da će je neko pročitati.“
U knjizi Pijanista Alesandro Bariko rečima komponuje muziku za plovidbu duha. Na nama je samo da otvorimo knjigu i otisnemo se na pučinu.
Piše: Milan Aranđelović
