Zbirka “Kišni psi” Dejana Stojiljkovića predstavlja zvaničnu srpsku književnost u njenoj punoj emanaciji: prepotentnu, polupismenu i nacionalno veoma svesnu. Ona o sebi misli sve najlepše, zatvorena u tržište koje postoji, a ne postoji, uverena da je deo sveta jer ga kopira bez promišljanja, ali samodovoljna u sopstvenoj provincijalnosti. Ako se uskoro paradigma značajno ne promeni, njoj sledi odumiranje koje nažalost neće biti dovoljno brzo
Žanrovska književnost često traži od čitalaca da isključe logiku, odnosno da unapred već prihvate niz konvencija da bi stvoreni svet i narativ koji se odvija u njemu mogli da funkcionišu. Takozvana lepa književnost funkcioniše upravo na principu razbijanja okvira koji su stvorenim svetom zadati, te omogućavanjem uvida da svet ne funkcioniše u crno-belim odnosima. Ovo, naravno, ne znači da ne postoji žanrovska književnost koja nema takve aspiracije i domete, niti da je svako delo koje se ambiciozno smešta u lepu književnost uvek uspešno, ali uvek su mi draži slavni neuspesi, nego igrači na sigurno.
Dejan Stojiljković, „pisac“, objavio je ove godine zbirku „priča“ Kišni psi. Nju čini šest uradaka od kojih je jedno, haj’mo reći „novela“, dok ostalih pet predstavljaju „pripovetke“. Imenice koje se tiču književnosti pišem pod navodnicima jer se zaista radi o neveštom zanatliji koji svoje tekstove (ova imenica ne mora da bude pod navodnicima jer sve što je napisano razumljivim jezikom u određenom logičkom okviru odista predstavlja tekst, odnosno diskurs) štancuje po ugledu na majstore žanra poput Stivena Kinga, Reja Bredberija, Klajva Barkera ili Nila Gejmena, ali se radi o lošoj kopiji, ni nalik pomenutim velikanima. I sve bi to bilo u redu, ne mislim da to ugrožava bilo koga, dapače neka cveta hiljadu tikava u božjoj bašti. U okviru uređene književnosti, Stojiljković bi imao svoje izvesno manje nego više zasluženo mesto među žanrovskim piscima, ali u Srbiji se mešaju frogs and grandmothers (kako reče Draškoviću Vuče) pa je osoba iz Niša tako proglašena za pisca, institucionalizovana kroz nagrade i primljena u udruženja koja tim činom gube na reprezentativnosti. Ponavljam, ništa od toga nije njegova krivica i njemu preostaje samo da uživa u toj simboličkoj moći.
S druge strane, postoji i dobar deo onoga što jeste njegova krivica, a to se isključivo tiče pisanja i proizvodnje, u njegovom slučaju perpetuiranja ideologije tekstom. I jedno i drugo je više nego problematično. O potonjoj je pisano naveliko i naširoko. Najpreciznije je to učinio Rastko Dinić, iako sam se i sam pozabavio tom temom pišući o Konstantinovom raskršću. Spoj loše pročitane lektire i kafanskog obrazovanja (one nadaleko cenjene škole života kojom naši pisci nadomeštaju nedostatak čitanja) daju miksturu kojim su obojeni njegovi stavovi prema prošlosti, drugosti i različitosti, a brane se onim što se naziva zdrav, seljački razum, koji se nekako uvek oseća na brlju, beli luk, krv i tlo. Uvek su zločinci pripadnici određenih etničkih zajednica sa Balkana koje Stojiljkovićevi junaci nazivaju pogrdnim imenima, ili su komunisti. U njegovim pričama svet koji bi bio drugačiji ne može da postoji.
Crno-beli odnosi karakteristika su žanrovskog narativa, ali kod Stojiljkovića su stvari radikalizovane te se može reći da su njegovi narativni obrasci preuzeti iz stripa. Stripovske karakteristike vidljive su i u drugim segmentima ovih tekstova: pojavljivanju istih likova, njihovoj plošnosti, predvidljivoj dramaturgiji, formulaičnostima opisa. Sve to isuviše podseća na devetu umetnost, protiv koje nemam ništa, štaviše volim je, ali postoji problem – strip nije književnost i nije moguće prebaciti njegove izražajne obrasce u literaturu. Može da se pokuša, ali deluje glupo, kao priče Dejana Stojiljkovića. Da ne bude da stvari navodim bez provere, evo tipičnih primera: svi vampiri imaju crveni, purpurni (od)sjaj u očima; noć je uvek mračna i preteća; krv je uvek gusta i lepljiva, iako teče u tankim mlazevima (što je contradictio in adjecto); metal je uvek hladan itd.
Međutim, ima i dalje. Stojiljković je, u najmanju ruku književno nepismen. Na strani 55, na samom početku priče „Mrtve stvari“ (koja je, avaj, poslužila kao uvertira, “nukleus” za roman Kainov ožiljak koji je Stojiljković napisao zajedno sa Kecmanovićem, svojim bratom po oružju, čokanjčetu i književnoj nepismenosti), stoji rečenica: „Ustao je polako, bez žurbe“. Ako neko ustane polako, da li to znači da je ustao u žurbi, pa mora dodatno da se naglašava da ipak nije. U nastavku, nailazimo i na ovaj biser: „…glas muški, gotovo dečački.“ Kakav je to glas koj je istovremeno i muški i dečački? Teško da može da bude i jedno i drugo. Ovakvih primera ima zaista mnogo, na svakoj strani bar poneki. Nelogičnosti koje navodim nisu proizvod samo uredničkih i lektorskih propusta, nego pre svega načina mišljenja koji možda može da funkcioniše u sistemima koji trpe pleonazme i višak informacija, a to svakako nije knjiženost. Problem je što Stojiljković to ne zna. Ali zato može da u priči „Bašta, pepeo, vampiri“ u usta junaka Danila Kiša, stavi frazu bukvalno prevedenu s engleskog da je žena jednog strip crtača „sasvim solidno parče dupeta“. Ovakvo radikalno izneverevanje jezika kao oruđa kojim se književni svet stvara i preoblikuje, davno nisam video. Silno me zanima ko bi tako nešto izgovorio bez ironije. Međutim, ironija kao sredstvo koje ukazuje na stvaralačku samosvest Stojiljkoviću je potpuno strana. Da se razumemo, ona nije moguća u svetu koji je postavljen na jednostavnim odnosima koji ne poznaju sivu zonu između dobra i zla, ali i ta činjenica svedoči o njegovom nepoznavanju prirode književnog teksta.
Pripovetka „Kišni psi“ je, kako nas u pogovoru obaveštava D.S. prevedena na „jezik starih Helena“ koji s novogrčkim ima veze otprlike kao i „solidno parče dupeta“ sa srpskim. Na stranu taština kojom se ova informacija predaje u ruke čitaocima, ali poput ostalih priča u zbirci, osim možda novele „Upitaj mrak“, ni naslovna priča ne poseduje ono što je differentia specifica ovog književnog oblika – promenu. Naracija se kod Stojiljkovića odvija pravolinijski, bez obrta i dinamike koji bi dramaturški doneli nešto neočekivano, a kamoli dubinu. Tome doprinose i plošni likovi poput Đanga, Nemanje Lukića ili Danila Kiša. Jedino je Niški, protagonista novele Upitaj mrak, nešto zaobljeniji lik, ali je zato on najradikalniji kada je u pitanju ideologija.
Zaokružena katastrofalnim prevodom stihova Toma Vejtsa iz pera Aleksandra Blagojevića, zbirka Kišni psi Dejana Stojiljkovića predstavlja zvaničnu srpsku književnost u njenoj punoj emanaciji: prepotentnu, polupismenu i nacionalno veoma svesnu. Ona o sebi misli sve najlepše, zatvorena u tržište koje postoji, a ne postoji, uverena da je deo sveta jer ga kopira bez promišljanja, ali samodovoljna u sopstvenoj provincijalnosti. Ako se uskoro paradigma značajno ne promeni, njoj sledi odumiranje koje nažalost neće biti dovoljno brzo.
Autor: Vladimir Arsenić
Izvor: e-novine
