„Čudna i divna je Bosna. Čudna i divlja je Bosna.“
Život je bio lep te 1991. godine. Hladni rat je okončan, srušen je Berlinski zid, Evropa i svet su počeli da se ujedinjuju kako bi zajedno dočekali kraj istorije, stepen ekonomskog blagostanja nikada nije bio viši nego u deceniji koja je upravo počela, od Istočnog bloka nije ostao ni kamen na kamenu, a istrošene diktature su redom padale kao domine otvarajući mogućnost narodima Evrope da zajednički izgrađuju svoju zajedničku budućnost. Cela Evropa je bila ujedinjena u ostvarenju američkog sna. Cela? Ne jedno malo južnoslovensko pleme i dalje se opiralo realnosti. Smešteno na Balkanskom poluostrvu/poluotoku zajednica plemena Južnih Slovena i Ilira odlučila je da okrene leđa životu, da odbaci sreću i blagostanje i prigrli duhovnu, moralnu i materijalnu bedu, sveopšte uništenje i smrt.
U samom srcu ove svojevrsne Distopislavije nalazilo se Sarajevo, do tada poznato po ćevapima i Zimskim olimpijskim igrama. Upravo u Sarajevu i u 1991. godini smeštena je priča Karamela Aleksandre Veljović Ćeklić koju je na srpskom, hrvatskom, bošnjačkom i crnogorskom jeziku objavila izdavačka kuća Rende.
Karamela je priča o mladim ljudima koji se nalaze na pragu odrastanja, sazrevanja i stupanja u svet zrelih i odgovornih ljudi. Njih baš briga za politiku, nacije, religije i slične gluposti. Bitno im je ono bitno u životu. Život kao takav. Oni žele da se druže, organizuju žurke, piju, uživaju u muzici, pevaju, igraju, zaljubljuju se, čitaju Zagora i Bleka Stenu, a najviše od svega žele da ih matorci ostave na miru kako bi mogli sami da odaberu svoju budućnost. Svako od njih ima svoje snove i želje, a i (tajne) ljubavi. Dejan je zaljubljen u Tinu, Tina u Roberta, Edin u Amelu, Amela u Dejana, Irma u Edina, Denis u Irmu, a Zlatko samo veoma, ali VEOMA strasno želi da konačno izgubi nevinost…
Tragajući za načinom da dođu do nekog novca, u zemlji koja je upravo odbacila Antu Markovića i novac EEZ, ovi prijatelji odlučuju da snime prvi bosanski pornić radnog naziva Pornić. Glumice nisu želele da im se vide lica, pa su, u nedostatku boljih scenskih rekvizita, dobile dve maske, tada aktuelnih, nindži kornjača, a glumci su svoje uloge odigrali u onome u čemu su došli na set.
Jedan je imao reklamnu BMW majicu, a drugi ofucanu majicu sa Džonom Lenonom na slici. Naizgled, sasvim nevina igrarija mladih ljudi. Međutim, na Balkanu ništa nije nevino. Čak ni pornići. Samo na Balkanu, samo u godinama raspleta, ljudi su patili od tako velikih iluzija da su u devojkama sa ZELENIM maskama nindža kornjača videli metaforu za Bošnjačku naciju (tada poznatu i kao Muslimani), u logou nemačkog automobilskog giganta hrvatsku šahovnicu, dok je najtalentovaniji bivši Bitls i autor vanvremenske pesme Zamisli u njihovim očima svakako bio Dragoljub Draža Mihailović.
Ceo porno film je dočekan, ne kao porno film, već kao metafora mladih umetnika o aktuelnoj situaciji u zemlji. Iz filma se jasno videlo na šta mladi upozoravaju društvo. Očito je ko će, u godinama koje dolaze, koga i u kojim pozama. I zato MI moramo da se udružimo protiv NJIH! Zato je prvi bosanski pornić tako popularan i zato se kasete sa njim tako mnogo prodaju. U pitanju je stvar nacionalnog ujedinjena u odbrani pred brojnim neprijateljskim hordama koje nas okružuju. Tako poznato, tako NAŠE (a njihovo).
Osvrćući se na čuveni „fašistički rođendan“ koji je od benigne mladalačke šege uzdignut do nacionalnog problema i zavere, autorka romana Karamela piše svojevrsni i, očito lični, osvrt na atmosferu u Sarajevu te 1991. godine. Roman prikazuje tragediju jedne mladosti, potencijale ljudi čiji su životi tako grubo u nasilno uništeni. Ili se, makar, pokušalo sa time jer nam autorka, Sarajka koja živi i radi u Kanadi i Meksiku, ipak daje optimističan kraj.
Roman je pisan jednostavnim i pitkim stilom, uz niz simpatičnih i duhovitih segmenata. Za razliku od usiljenog humora koji je, možemo zaključiti, postao dominantno obeležje savremene književnosti (i kulture generalno) u Karameli on deluje sasvim prirodno, na pravom mestu i u pravo vreme.
Ono što je najjezivije u vezi sa Karamelom jesu datumu na početku pojedinih poglavlja. Sarajevo, Juli 1991… Sarajevo, Oktobar 1991… Februar 1992. Sarajevo…
Meseci se nezaustavljivo smenjuju, svi mi koji čitamo znamo kako i KADA će se njihovi bezbrižni životi biti prekinuti i kakva će biti njihova sudbina. Oni ne znaju. I to je najstrašniji horor ovog romana. Jezivo.
Takođe je zastrašujuće prikazano kako se rat neprimetno dovukao. Otcepljenje Slovenije i Hrvatske među mladom rajom nije upalilo alarme na uzbunu, pa im je čak i početak sukoba u Vukovaru izgledao nestvarno mnogo daleko.
Karamela je priča u kojoj se prepliću suze i smeh, ona je mesto susreta lokalnog mentaliteta, političke satire, legendarnog nadrealizma i novog (i starog) primitivizma. Karamela je priča o njima, o nama, ona je Cvjećarnica u Kući cveća Lazara Džamića u praksi, ona je pornić na balkanski način. Karamela je naša prošlost, sadašnjost, budućnost.
Karamela je pornić!!!
Piše: Milan Aranđelović
