Uprkos veštom građenju mračne atmosfere roman „Severne vode“ je zbog gubitka jasnog fokusa šta bi priča trebalo da bude ostao samo propuštena prilika da postane „Srce tame“ na Artiku.
Crteži na stenama i ostaci kostiju pripovedaju nam da su se ljudi sa korejskog poluostrva bavili lovom na kitove još pre sedam hiljada godina. Pećinski crteži otkriveni u Skandinaviji svedoče da Evropljani imaju tradiciju lova na kitove staru nekoliko milenijuma. Severnoamerički narod Inuiti i dan danas love kitove koristeći tradicionalan način kopljem i u kajacima.
Ali zaista veliki lov, da ne kažemo pomor, kitova započeo je u sedamnaestom veku i nije se zaustavio sve do dvadesetog veka. Tako je samo u jednoj sezoni lova, 1931. godine, ubijeno 29.400 plavih kitova, što je više od celokupne današnje populacije ove vrste.
U drugoj polovini devetnaestog veka broj kitova je tako opao da je lov u određenom periodu postao neisplativ. To se desilo istovremeno kada je umesto kitove masti kao gorivo počeo da se koristi petrolej.
Upravo u tom razdoblju, kada lov na kitove postaje nerentabilan, smeštena je radnja romana Severne vode Ijana Makgvajera koju je, u prevodu Gorana Skrobonje, objavila izdavačka kuća Laguna.
Ova priča, veoma mračne atmosfere, započinje plovidbom ka severu. Kitolovac Dobrovoljac se otisnuo na veoma daleko putovanje sa nadom i verom da će pronaći dovoljan broj kitova kako bi se avantura isplatila vlasniku broda.
Brod je upravo dobio novog lekara, Patrika Samnera, koji ovu plovidbu koristi kako bi i sam pobegao od mračne prošlosti i greha koje je počinio na drugom kraju Britanske imperije. Pored njega tu je i novi harpundžija, Henri Draks za koga se priča da je baš svašta radio kada je neko vreme živeo među ljudožderskim plemenima. Ali ljudi pričaju svašta. Zlim jezicima, poznato je, ne bi trebalo verovati.
Kada smo već kod zlih jezika, kapetan broda Braunli je poznat kao ukleti moreplovac. Jedan brod pod njegovom komandom već je potonuo i samo ludak mu može poveriti novi brod.
Ludak ili lukav? Možda čovek sa skrivenim planom? A baš takav je vlasnik broda, izvesni Bakster.
Svako sa svojim ciljem plovi na Dobrovoljcu i pitanje je da li će neko od njih uspeti da preživi ovo putovanje.
Roman Severne vode odiše mračnom atmosferom. Maglu i memlu možemo gotovo da vidimo između redova ovog romana. Priča obiluje dobro istraženim detaljima i slikovitim opisima hladnoće i okrutnosti, kako atmosferske, tako i ljudske.
Otiskujući se od obale brod Dobrovoljac postaje univerzum za sebe, ostrvo u severnoj vodi potpuno lišeno bilo kakvih moralnih normi i empatije. I tu je Makgvajer na tragu Konradovog Srca tame, romana u kome užas leži u samom središtu ljudskog postojanja i bića.
Ono što bi bio najveći problem knjige Severne vode jeste odsustvo fokusa.
Knjiga započinje kao detektivska priča, onda postaje avantura o brodolomu, da bi se pretvarala u horor, triler i dramu.
Takođe je i stilski neujednačena. Neke stvari, gotovo sporedna dešavanja, su detaljno opisana, da bi se, sa druge strane, preko krupnijih stvari poput potapanja broda prešlo dosta brže. Sve to proizilazi iz onog odsustva usredsređenosti na ono šta priča želi da bude.
Autor je trebalo da odabere jednu nišu priče i da, shodno svom izboru, vodi radnju od početka do njenog kraja. Ovako je, da se prigodno izrazimo, izgubio kompas i besciljno lutao, umesto da čvrstom rukom vodi priču do cilja.
Zbog ovoga Severne vode predstavlja samo propuštenu priliku da bude odlična knjiga.
Na osnovu ove knjige snimljena je mini serija od pet epizoda sa Kolinom Farelom u glavnoj ulozi.
Piše: Milan Aranđelović
