Ako verujemo u staru izreku da su pisci najbolji kad pišu o sebi (a čim je stara i izreka, zašto ne bismo?) onda je prepiska među autorima verovatno jedinstveni mediji koji pruža priliku čak i najpovučenijim piscima da se raspišu i puste nas u svoj lični prostor. Evo pet takvih:
Pekić – Korespodencija kao život
Nakon što je napustio Jugoslaviju, a prethodno dao svoje četiri godine skakavcima, Pekić održava kontakte sa književnim i kulturnim životom otadžbine preko opsežne korespodencije. Ne krijući da je skriboman, svako pismo je opširno i prepuno referenci na brojne (ostvarene i neostvarene ) projekte na kojima je radio. Pekićevi korespodenti su uglavnom pripadnici neformalne književne grupe kojoj je pripadao (David, Kiš, Kovač), ali mnogi drugi ljudi iz kulturnog života (Vladeta Janković, Mihiz, Živojin Pavlović).
Osim što pruža uvid u proces rada izuzetno prolifičnog pisca, kroz Pekićevu prepisku se može pratiti politički i kulturni život SFRJ iz jedne iščašene i izmeštene perspektive emigranta. Pekić je razorno duhovit i brutalno ciničan prema komunističkim vlastima i namerno pristaje na karikiranu ulogu engleskog buržuja.
Crnjanski – Beskrajni plavi krug
Kolekcija pisama koju je sakupio Radovan Popović, pokazuje Crnjanskog od vremena kad je bio nesigurni austrijski student željan književne slave, pa sve do vremena teškog rasejanja, ispunjenog osećajem depresije uzaludnosti i potrošenog na brojne političke afere i spletke. Crnjanski uglavnom piše urednicima i izdavačima žaleći se neprekidno na nedostatak novca i na način na koji je tretiran u javnosti. Mnogo su zanimljivije prepiske sa Andrićem i naravno Markom Ristićem (najpre prijateljem, a potom velikim političkim protivnikom).
Najveća mana ove kolekcije je što ne sadrži odgovore upućene Crnjanskom. Polemike tridesetih indikativne su za vreme koje dolazi, odnosno uspon fašizma u Evropi, a protivnici Crnjanskog (Koča Popović, Krleža) su u najmanju ruku u rangu sa njim i ova bi pisma dala precizniju sliku o periodu i samom piscu.
Tolkin- Pisma
Tolkin je bio veoma revnosan korespodent i ovde sakupljena pisma pokrivaju skoro 60 godina njegovog života (od 1914te do 1973e). Pisma su upućena supruzi, deci, brojnim kolegama lingvistima, izdavačima (ova su najdosadnija i uglavnom se tiču kašnjenja rukopisa) i naravno pripadnicima Inklinga, grupe pisaca kojoj je pripada. Ova potonja najviše se tiču Srednje zemlje i važan su resurs za dalje istraživanje Tolkinovog sveta. Veoma introspektivan i povučen, autor ne pruža previše uvida u svet oko sebe, već se uglavnom bavi svojim radom, krugom prijatelja i stalnim preispitivanjem religijskih osećanja (najzanimljiviji izuzetak verovatno je pismo sinu Kristoferu povodom bombardovanja Hirošime, koje je užasnulo Tolkina).
Najveća mana prepiske je upravo zagledanost u sopstveno delo (osim mitologije Tolkin ne govori pohvalno ni o jednoj knjizi – sa izuzetkom Čestertona). Ovo može stvoriti zabludu da je pisac poslednji tumač svog teksta, što nikako ne bi smeo da bude slučaj.
Pol Oster i Dž. M. Kuci – Here and now
Ova zbirka pisama razlikuje se od prethodnih, jer su oba autora imala nameru da je objave još dok je bila u nastanku. Može se reći da to pisma čini više izveštačenim,odnosno da obojica zauzimaju izvesnu pozu dok pišu (najčešće je to poza pomalo mrzovoljnog, sredovečnog muškarca , relativno zbunjenim novotarijama koje savremeni svet nosi- ukratko pokušaj da se bude svoj deda.) Teme variraju od književnosti (obojica se dive Beketu), preko prijateljstva (obojica su neskloni da pokazuju emocije) do sporta (na najčudniji mogući način – dakle sporta kao estetske kategorije) i osećaj je da su ponekad usiljene.
Sam čin, pozivanja treće osobe da prisustvuje prepisci među prijateljima je neprirodan i neprijatna. Veoma bi pomoglo ovoj prepisci kad bi autori imali osećaj za tu činjenicu, odnosno kad bi joj prišli za izvesnom ironijom (naime smešno je i blesavo da nas izdavač plaća da se dopisujemo). Nažalost, nisu bili spremni za takvo šta i to kvari ugođaj. Primetno.
Uelbek i Levi – Public enemies
Jedne večeri (verovatno uz svađu i vino) 2008e Uelbek i Levi su se dogovorili da se šest meseci dopisuju o svemu što ne vole kod ovog drugog. Rezultat je knjiga od 300 strana prepiske o svemu od Sartra do francuske dnevne politike. Uz dosta usiljenog mučeništva i prikrivenog samohvalisanja,razmena ponekad donese iskrene momente – na primer oba autora priznaju da uživaju u kontroverzama koje su izazvali tokom karijera. Takođe, sa neobičnom iskrenošću govoreo razočaranosti nad svojim roditeljima – Uelbeka je majka napustila, a Levijev otac je bogati industrijalac (što je valjda samo po sebi greh?)
Levi predstavnik progresivne levice i Uelebek krajnje atipični desničar neobično lako dođu do saglasja. Ali ne političkom već estetskog – obojica veruju da je samožrtvovanje sastavni deo pisanja, pa i svakog kreativnog procesa i da umetnost znatno važnija motivaciona sila od ideologije. Ovo je (iako je knjiga tipično francuski depresivna i melanholična) veoma utešno.
Piše: Jan Kanja
