U proleće turbulentne 1996. iznenada se u Beogradu pojavila Marija Kodama, udovica Horhea Luisa Borhesa.
Bila je gost Silvije Monros, pa sam je tako i upoznao, napravio intervju za moju televiziju, a zatim imao priliku i da sa gospođom Kodama i našom dražesnom Čuburkom Silvijom, u kafiću na Terazijama, pričam o tadašnjim demnostracijama u Beogradu, ratovima u bivšoj Jugoslaviji, situaciji u svetu… ali najviše da pitam i slušam o mom velikom književnom heroju Borhesu. Sećam se da smo dugo raspravljali o Borhesovoj religioznosti, budući da je njegova književnost sva protkana snovima i maštom, pa me je zanimalo da li je on i u svom životu osećao princip Svevišnjeg?! Presudila je na kraju udovica Marija, inače četrdesetak godina mlađa od Borhesa, zaključkom da je veliki Argentinac ipak bio religiozan, ali na neformalan način. Imao je svoju vrstu religije i boga.
Dalje mi je, kao jedini naslednik svih Borhesovih prava, govorila o svom ratu protiv Argentine koja uporno zahteva prenos Borhesovih zemnih ostatak u Buenos Ajres, iz Ženevskog “groblja kraljeva”, gde je on po svojoj želji sahranjen. Čak je dodala da je Borhes maštao da, bez ikakvih obeležja, bude pokopan u parku u centru Ženeve, kroz koji su njih dvoje svakog dana šetali, tu negde pored njihove klupe, na kojoj su se odmarali i pričali, ali da je naravno, bio svestan da je to nemoguće.
Uz ovu temu nekako mi iskrsnu u mislima poznata Borhesova priča “Nokti”, koja mi se neobično dopadala, pa počeh da podsećam gospođu Mariju na nju. Gledala me je nekako začuđeno, kao da ne razume o čemu se radi, pa sam prepričao celu priču i citirao, po sećanju, poslednju rečenicu iz priče, koju evo sad prepisujem iz knjige:
“Kad me polože u groblje Rekoleta, u kuću pepeljaste boje, ukrašenu suvim cvećem i amajlijama, nastaviće (nokti) uporno svoj posao, sve dok ih ne obuzda raspadanje. Oni i brada na mom licu.” Marija je i dalje zurila u mene, a ja zbunjeno pokušavao da se izvučem iz neugodne situacije, iznoseći nove detalje o tom fenomenu – da nokti i brada rastu izvesno vreme na telu čoveka i posle njegove smrti. Govorio sam da je sve to, na nivou narodne poslovice, veoma poznato i u Srbiji, i da sam o tome slušao priče starijih rođaka, da je bilo primera da su mrtvaca dva put brijali nakon smrti, jer brada i dalje raste…
“To nije tačno!” iznenada provali nešto iz Marije Kodama. Prilično uzbuđena, dodala je da se Borhes stideo te priče i da ga je veoma nervirala, jer je napisana brzopleto i glupavo. Nikome posle smrti ne rastu ni nokti ni brada, shvatio je Borhes vrlo brzo po objavljivanju ove priče, već se čovekovo telo, sastavljeno uglavnom od vode, brzo smanjuje zbog isparavanja tečnosti u njemu, pa se stiče utisak da brada i nokti rastu. Zanemeo sam i kasnije o ovome pričao prijateljima, ali nikada javno ništa nisam rekao…
Zavirivši danas u staru Borhesovu priču “Nokti” otkrivam i jedan važan detalj. On u priči kaže: “Kad me polože u groblje Rekoleta…”
Sada, posle dvadesetak godina, na internetu veoma lako otkrivam da je Rekoleta najčuvenije groblje Buenos Ajresa, a Borhesova porodica, kažu, učestvovala je u stvaranju države Argentine, i svakako da je na tom groblju i on već imao određeno mesto. Znači njegov rodni grad je s pravom, i sasvim “dokumentovano“, tražio da jedan od najčuvenijih Argentinaca bude sahranjen “kod kuće“. Posle spora koji je trajao godinama, i u kom je Marija Kodama pokazala dva važeća testamenta, Borhes je, ipak, zauvek ostao u najvažnijem ženevskom groblju, poznatom i kao “ženevski Partenon”.
Da li se Borhes zbog “pogrešne priče” – “Nokti”, odrekao i porodične grobnice u Rekoleti? Ili je na kraju života Mariju voleo više od Argentine, pa je promenio odluku da bi u Ženevi bio bliži ovoj argentinskoj Japanki po ocu, Nemici po majci (mada neki tvrde da ona danas živi u Buenos Ajresu)?! ili je nešto treće bilo još važnije!? U svakom slučaju, i sam Borhes kaže: “Na početku književnosti stoji mit, isto kao i na kraju.”
(Preuzeto sa portala AllForMan)
Izvor: Blic
