“Zdravi i razboriti ljudi koji su radili s njim u vojsci uvideli su brzo da Dželaludin-efendiji nije u stvari mnogo stalo ni do neke pravde ni do nepovredivosti državne blagajne, nego da on sve što čini, čini po neodoljivom nagonu i urođenoj potrebi da sudi, kažnjava, muči i ubija, a zakon i državni interes mu služe kao zaklon i dobrodošao povod. Znao je to verovatno i veliki vezir, ali u ustanovama i vlastima koje dotrajavaju i ne nalaze u sebi zdravih snaga ni sredstava za borbu i odbranu potrebni su upravo takvi ljudi.”
“Priča o vezirovom slonu”, Nemirna godina
