Možete li za početak našim čitaocima reći nešto više o sebi?
Uh, najteže pitanje, mada ga često postavljam svojim učenicima, doduše na engleskom. Sada mi je jasno zašto oklevaju na njega da odgovore. Ja sam majka, profesorka engleskog, pisac, introvert sa usavršenim socijalnim veštinama, kompulsivni čitalac. Obe moje profesije – profesor stranog jezika i pisac, upućuju na to da su za mene reči najmoćnije oružje, nešto što me nadahnjuje, uzbuđuje, od čega živim i bukvalno i metaforički.
Nakon ljubavne priče Strah od kofera, napisali ste mračan triler Žena u snegu. Gde ste pronašli inspiraciju za pisanje te knjige?
Nikada sebe nisam zamišljala sebe kao pisca trilera. Mislila sam da ću biti poput Margaret Diras, da ću pisati o neobičnim, strasnim ljubavnim odnosima, o kojima i govori moj prvenac Strah od kofera. A onda se sve promenilo… Pročitala sam Milenijumsku trilogiju švedskog pisca i novinara Stiga Lašona i kako se obično, pomalo patetično kaže, „više ništa nije bilo isto.“. Lašonovi romani su me inspirisali da počnem da pišem mračni, psihološki krimić (kako ovaj žanr, nažalost, još uvek pežorativno nazivaju). Htela sam da zađem duboko u psihu svojim junaka i otkrijem mračne tajne koje svi u sebi nosimo, a koje kada isplivaju na videlo, zauvek uništavaju privid sklada i harmoničnih odnosa u porodici ili društvu. Želela sam da pokušam da proučim i psihu ubice, koji nije stereotipni zločinac niti vrhunski kriminalni um, već samo običan čovek ili tragičan junak, primoran da ubije da bi se osvetio ili sačuvao sebe.
Da li u Vašoj knjizi Žena u snegu ima realnih motiva, odnosno da li su likovi pisani po uzoru na Vaše okruženje?
Pisci ne bi smeli da zatvaraju oči pred stvarnošću, pravdajući se da književnost mora biti samo plod imaginacije. Žena u snegu je, prilično, angažovan roman koji govori o veoma aktuelnim društvenim problemima kao što su drastični porast stope zločina, nemoć države pred organizovanim kriminalom, nacionalizmom i desničarskim organizacijama, ali i o porodičnom nasilju, maloletničkoj delinkvenciji, seksizmu, mizoginiji, koji su, nažalost, veoma prisutni u našoj stvarnosti. Htela sam da, poput skandinavskih pisaca, ukažem, hrabro i otvoreno, na činjenicu da je „nešto trulo u državi srpskoj“.
Kakav je bio proces pisanja knjige Žena u snegu? Koliko ste istraživali i da li ste odmah znali kako će se knjiga završiti?
Možda će nekome ovo zvučati čudno, ali ja u pisanju uvek krećem od kraja. Prvo mi se „javio“ ubica, njegova lična priča i strast koja ga je primorala na zločin. Onda sam zamislila objekat te patološke strasti, odnosno žrtvu. A zatim se narednih dve i po godine priča razvijala, dobijala nove obrte, likove, motive. Priča sam pričala iz vizure različitih junaka: melanholične inspektorke Milena Kragulj, misteriozne žrtve – profesorke Tatjana Tomanović, profesorke književnosti Jovane Vučković koja je u ljubavnoj vezi sa svojim učenikom, žrtvinog harizmatičnog supruga – glumca Srđana Tomaševića, fragilne pevačica fada Zoje Blam, usamljenog pisca Romana Davidovića i militantnog vođe ultradesničarske organizacije Eugenika– Kovača. Samo na prvi pogled ovi ljudi nemaju ništa zajedničko.
Što sam duže pisala, priča se „otimala kontroli“, postajala sve složenija i pretvorila u jednu veliku slagalicu, čije će delove čitaoci, nadam se, sa uživanjem sklapati, da bi sa glavnom junakinjom inspektorkom Kragulj došli do rešenja ovog zamršenog zločina.
Kako smo saznali, Žena u snegu je prva knjiga u serijalu o inspektorki Mileni Kragulj. Koliko knjiga ste planirali da napišete?
Mislim, da dosada niko u Srbiji nije napisao detektivski serijal. Sam lik Milene Kragulj me je inspirisao da nastavim da je pratim u „daljim avanturama”. Za razliku od američkih detektiva – alfa mužjaka u mantilima i šeširima, s cigaretom među stisnutim zubima i čašom viskija u rukama, koji gotovo u svakom poglavlju završavaju u krevetu neke fatalne lepotice, moja junakinja Milena pokušava da rešava zagonetna ubistva, istovremeno se boreći sa sopstvenim demonima. Ona je u stalnom sukobu sa autoritetima i svojim kolegama koji je potcenjuju samo što je žena u muškoj profesiji, pati zbog razvoda braka, žonglira između karijere i odgajanja buntovnog sina. Ona pokazuje preteranu empatiju sa žrtvom, ali i sa nekim od svedoka u ovom slučaju, koja je čini ranjivom i subjektivnom, i dovodi samu istragu ponekad u ćorsokak, ali joj istovremeno daje duboko ljudsku dimenziju.
A koliko ćemo se dugo ja i Milena Kragulj družiti, to će zavisiti od toga koliko ćemo brzo jedna drugoj dosaditi ili koliko dugo će čitaoci biti voljni da prate ovaj serijal.
Kažite nam nešto o Vašem putu do objavljivanja prve knjige? Da li je bilo teško i čega ste sve morali da se odreknete da bi Vaša knjiga ugledala svetlost dana?
Moram reći da nisam imala problema sa objavljivanjem ni prve ni druge knjige, nekako su mi se vrata izdavačkih kuća otvarala u pravo vreme. Prvu knjigu Strah od kofera objavila je izdavačka kuća Treći trg u svojoj ediciji Desant, koja je bila posvećena upravo književnim prvencima. Drugu knjigu Žena u snegu objavila je Književa kuća Rašić i to tako što je moj rukopis dospeo u ruke urednice koja je, kao i ja, pasionirani čitalac skandinavskog krimi romana. Moj problem je druge vrste, a to je kako se kao, relativno anonimni autor, iza koga stoji mala izdavačka kuća, plasirati na tržištu, kako ući u lance knjižara i dopreti do medija.
Po zanimanju ste profesorica engleskog jezika. Koliko ste upućeni u popularnu tinejdžersku književnost i imate li omiljene pisce i knjige?
Ko kaže da današnji klinci ne čitaju?! Upravo sam od svojih učenika pozajmila prve knjige o Hariju Poteru, kao i knjige Igre gladi. Bila sam apsolutno očarana tim neobičnim svetovima.
Imate li omiljeni žanr i da li i sami čitate knjige za mlade?
Ne čitam ih više tako često, kao što sam to nekada radila, pogotovo kada sam kao tinejdžerka provela godinu dana u Americi, kao đak na razmeni. Tada sam gutala te romantične tinejdž serijale, poput Sweet Valley High, u čijim sam se junakinjama prepoznavala i sa čijim sam se „teškim“ ljubavnim problemima baš saosećala. Sviđa mi se to što piše Suzan Kolins, ta atmosfera apokalipse, kao i flertovanje sa naučnom fantastikom u knjigama Igre gladi.
Da li su neki pisci ili knjige uticali na Vašu želju da postanete pisac?
Gore pomenuta spisateljica Maraget Diras. Mada mislim da sam rođena sa potencijalom da izmišljam priče i sva sreća, i za mene i moje roditelje, da ovu veštinu nisam upotrebila u neke druge, manje pozitivne svrhe i krenula putem barona Minhauzena.
Šta trenutno čitate?
Čitam Tajnu istoriju američke autorke Done Tart, roman koji je dosegnuo status kultnog i koji govori o neobičnoj i zatvorenoj grupi studenata klasičnih jezika, čiji zamršeni međusobni odnosi dovode do ubistva jednog iz grupe. Dakle, opet stari dobri krimić!
Na čemu trenutno radite?
Na drugom romanu iz serijala Milene Kragulj, koja se bavi temom koja je aktuelna i kod nas i u svetu, a odnosi se na sve češću pojavu takozvanih „uzbunjivača“ koji su spremni da otkriju korupciju u svom okruženju, ali i građanskoj neposlušnosti preko društvene mreže. Takođe, pišem detektivske priče sa zagonetkom, koje će čitaoci časopisa Enigma imati prilike da odgonetaju iz meseca u mesec. Naravno, i ovde će glavna junakinja biti inspektorka Kragulj.
Kako naši posetioci mogu da saznaju više o Vama i Vašem radu?
Iako sam bila ljuti pobornik Facebook-a, otvorila sam stranicu Žena u snegu na ovoj društvenoj mreži, gde će čitaoci moći da pronađu sve ono što ih zanima o mom krimi serijalu – odlomke iz romana, trejler odglumljen i snimljen specijalno za ovu knjigu (i ja se pojavljujem kao glumica), isečke iz medija koje govore o mom romanu, najava promocija po Srbiji i, naravno, gde se Žena u snegu može naći u prodaji. Tu je, takođe i web sajt moje izdavačke kuće Književne radionice Rašić koja knjige objavljuje i u elektronskoj formi.
Preuzeto sa bloga Knjižara za mlade
