Ivana Milaković je rođena 1976. godine u Beogradu gde je i diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Objavljuje kratku prozu po periodici, antologijama, izborima. Radila je i kao scenarista, dramaturg, prevodilac. Pasionirani je ljubitelj mačaka i uporno pokušava da se sprijatelji sa svim mačkama koje vidi.
Uspeli smo da je presretnemo na putu između dve mačke i da malo popričamo sa njom.
- Prvo bih želeo da pitam zašto se Vaš sajt zove baš Hronika mačjeg škrabala? Šta je to između Vas i mački?
Hronika mačjeg škrabala je prvo bio podnaslov koji mi je zvučao zabavno, dok je naslov bio Ivana Milaković (neverovatno originalno, znam). Hronika jer sam se, kao autor, neretko osećala kao neko ko samo beleži već postojeće priče, „mačjeg“ jer volim mačke i rado pišem o njima, „škrabala“ jer sam, valjda, nekakvo škrabalo. U nekom trenutku sam primetila da moj blog uglavnom zovu Hronika mačjeg škrabala, pa sam prebacila da to bude naslov. Ionako zvuči zanimljivije od Ivana Milakovićm
Što se mene i mačaka tiče, odrasla sam okružena mačkama i u njihovom društvu se odlično osećam.
- Koliko su mačke zastupljene u književnosti?
Nisam sigurna koliko ih ima kao autora i autorki; kao književnih likova ih ima i u prozi i u poeziji. I to je divno. Nikad previše mačaka.
- Kao scenarista, dramaturg ili saradnik ste radili na nekoliko dečijih serija, među kojima je i čuvena Kocka, kocka kockica. Dete u meni mora da Vas pita kako izgleda „ući“ u Kockicu?
Neverovatan je osećaj raditi na seriji koju ste gledali kao dete. Super je kad sa nekim odlično sarađujete; Branko Kockica i ja smo stvarno sjajno sarađivali (i meni je i danas neverovatno da mogu da izgovorim tako nešto). Štrecnete se na svaku primedbu iako ste svesni da su primedbe tu ne iz nekakve pakosti ili sitničarenja ili da biste se vi štrecali, nego da epizoda ispadne što bolja. Znate da svaka primedba zapravo znači „Hej, mislim da ovo neće funkcionisati, hajde da probamo nešto drugo“, a opet se štrecate. Frustrirajuće je kad sponzori hoće da pretvore takvu seriju u nešto što nije, ili kad se stvari odlažu a onda sve zbrzano radi u poslednjem trenutku i imate osećaj da zbog toga niste dali svoj maksimum. Divno je kad vidite da je epizoda snimljena i emitovana i da se gledaocima dopada, i znate da ste doprineli stvaranju toga.
Bilo je baš dosta pozitivne energije i saradnje i zajedničkog pokušavanja da to ispadne što bolje, i to je bilo super.
- Primećujem da ste, kao autorka, najviše fokusirani na priče. Sa druge strane, čini mi se da današnja publika ne deli Vaš entuzijazam ka kratkoj formi?
Kako ko, zapravo. Često sam viđala komentare čitalaca zbirki priča (ne nužno mojih) da im takve knjige više odgovaraju nego romani. Priču je lako pročitati u čekaonici, u prevozu, pred spavanje, i to bude to, nema izgaranja da se sazna šta je bilo dalje. Mnogima to prija. Ne svima, naravno, neki zaista više vole romane, neki vole i kad su romani što duži, da što duže uživaju u svetu i sa likovima koji im se dopadaju, ali stekla sam utisak da broj čitalaca koji uživaju u pričama uopšte nije mali.
- Neke Vaše priče objavljene su i na engleskom jeziku. Kako ih je strana publika prihvatila? Imate li neke reakcije?
Onoliko koliko sam imala prilike da vidim reakcije, uglavnom su pozitivne. Ne toliko pozitivne da bi neko sad otrčao u knjižaru da kupi moju knjigu (kad bih imala neku knjigu na engleskom), ali uglavnom im se dopadaju.
Sa druge strane, rano sam dobila i priliku da primetim da strani čitaoci od priča očekuju nešto drugo nego naši. Na primer, moja priča Vetar iz Hamala se domaćim čitaocima dopala, dok su je strani čitaoci smatrali veoma lepo napisanom (što znači da nije do prevoda), ali dosadnom; njima je to bilo ne baš zanimljivo buncanje neke tamo starice, i pitali su se gde je tu priča. To mi je bio interesantan uvid u jedan drugačiji način razmišljanja, kao i pokazatelj šta „tamo negde“ definitivno ne bi imalo prođu.
- Da li naši autori mogu da se usude da, na neki način, pokušaju da „osvoje“ strana tržišta? Da li bi naši autori mogli da budu konkurentni u inostranstvu?
Mogu da pokušaju, svakako. Neki već i pokušavaju. Što se konkurentnosti tiče, malo ko je konkurentan bilo gde. Postoji veliki broj takozvanih „midlist“ autora, dakle autora koji pišu solidno i pišu dosta, ali im knjige nisu bestseleri. I ti autori već duže vreme ne mogu da žive od pisanja.
- Redovno pišete o domaćim knjigama. Kakva je naša savremena književnost?
I uz to redovno pisanje o domaćim knjigama veći deo produkcije ne stižem da ispratim, pa ne mogu ni da procenim kakva je naša savremena književnost. Onoliko koliko vidim, šarolika je, i po temama koje obrađuje i po kvalitetu. Što bi se najverovatnije moglo reći i za savremenu književnost u bilo kojoj drugoj zemlji.
- Stekao sam utisak da se književna publika kod nas deli na one koji čitaju isključivo domaće autore i autorke i one druge. Šta Vi mislite o tome?
Mislim da je situacija malo kompleksnija (i smešnija) od toga. Ima onih koji isključivo čitaju strane autore, i to one za koje smatraju da su „in“, i podsmevaju se onima koji čitaju domaće autore (ili bilo šta što, po njima, nije „in“). Takvih je zapravo uvek bilo, to su oni koji na stočiću drže knjigu koja je trenutno popularna, tako da je svi vide. Ima i onih koji ponosno ističu da rado čitaju domaće autore i veoma ih poštuju, a ne bi me iznenadilo da takođe čitaju i strane autore, samo žele da podrže domaću književnost. A ima i onih koji jednostavno čitaju knjige koje ih zainteresuju, bili autori domaći ili strani, i ne bave se ni time šta je „in“ niti odbranom domaće književnosti. I mislim da je takvih najviše, ali nisu ni blizu toliko glasni kao prethodne dve grupe.
- Koji su Vaši književni uzori?
Nil Gejmen, Anđela Karter i Ursula Legvin su prvo troje koji mi padaju na pamet. Zapravo ih ima mnogo više.
- Kojim knjigama se uvek rado vraćate?
Ranije sam obavezno svake godine čitala Gospodara prstenova. Poslednjih godina retko čitam dela koja sam već čitala; ima mnogo, mnogo knjiga koje nikako ne stižem da pročitam, a baš mi se čitaju.
- Da li prednost dajete večernjem čitanju knjiga ili gledanju serija i filmova?
Kako kad. Ima perioda kad samo čitam knjige i ne gledam ništa, a ima i perioda kad ništa nisam u stanju da čitam i samo gledam serije ili filmove.
- Da li možete da nam otkrijete na čemu trenutno radite?
To da na nečemu trenutno radim trebalo bi uzeti uslovno, pošto mi sumanuto mnogo vremena ode na to da krivim sebe što ne pišem, a trebalo bi. Prošle godine sam počela rad na jednom ciklusu priča, Mačka je okej, pa recimo da radim na tome, odnosno da se nadam da ću u nekom trenutku nastaviti da radim na tome.
- Da li postoji neka mačka koju do sada niste upoznali?
Mnogo! I trudim se da to ispravim!
Razgovarao: Milan Aranđelović
