U ono davno vreme kad su u Beogradu još postojali bioskopi i kad je prvi film iz serije „Zvezdanih ratova“ bio poslednja senzacija, sećam se da sam o tome pisao u „Politici“.
Pisao sam o imenima dvaju simpatičnih robota, koji su u našem prevodu bili nazvani „Artu Ditu“ i „Si Tripio“. Pitanje je bilo da li ih treba tako zvati, pošto je to samo engleski izgovor njihovih serijskih brojeva, R2-D2 odnosno C‑3PO. Ujedno se postavilo i pitanje padeške promene imenice robot: živo ili neživo? Hoćemo li reći „imam dobrog robota“ ili „imam dobar robot“? Prva varijanta bolje zvuči, jer robot(a) osećamo kao mehaničkog čoveka, mada znamo da nije živ.
Da mi je tada neko pomenuo godinu 2015, sigurno bih uzviknuo: „Uuuh, 21. vek! Dotle će sve biti jasno! Biće robota na svakom koraku, pa ćemo tačno znati kako govorimo o njima, i s njima, i oni o nama!“ I gle čuda: robota nema pa nema. Japanci prave neke igračke, poneko govori o robotima u industriji, ali to su programirane mašine koje umeju da rade samo jednu stvar. Ulice nam i dalje čiste ljudi od krvi i mesa. Kad se nešto pokvari u kući, ne uključujemo robota, nego zovemo majstora.
Čudno, ako se zna da je reč „robot“ pre skoro jednog veka skovao Karel Čapek (po češkom robota, od istog korena kao rusko i naše rabota), ili da je negde oko 1940. Isak Asimov počeo da piše seriju priča o robotima i formulisao čuvena „tri zakona robotike“. Više ne važi ona lepa parola iz doba Verna i Velsa: „Juče naučna fantastika – danas stvarnost!“. Roboti će, nažalost, još dugo biti ideja na kojoj se „uveliko radi“, pa ko veruje i ko ima strpljenja, nek čeka.
Što se tiče oblika akuzativa muškog roda, inače, ista dilema se javlja i za neke mašine koje sasvim sigurno nisu žive. Inž. Dragan Perišić iz Podgorice opisuje mi razgovor među dvojicom automobilista: „Ti manje trošiš na gorivo, imaš dizela, a ja vozim benzinca!“ Da li je to pravilno, ili „imaš dizel“, „vozim benzinac“? Odgovor na to i još na neka pitanja o padežima potražićemo iduće nedelje.
Piše: Ivan Klajn
Izvor: NIN
