Beogradska izdavačka kuća Kontrast izdavaštvo objavila je prevod zbirke Elegije iz Oksopetre grčkog nobelovca Odiseja Elitisa koji, čini se, stiče čitalačku publiku i među mladim generacijama, neobično okrenutim čitanju poezije, doskora pomalo skrajnutom književnom rodu. Delo je preveo jedan od naših vodećih helenista, dr Vladimir Bošković, čiji deo pogovora koji govori upravo o aktuelnosti koju Elitisovo delo uživa prenosimo u daljem tekstu.
*
Na kraju, ostaje mi da napišem i nekoliko reči o Elitisovom političkom pozicioniranju, o njegovoj „izgubljenoj Komageni“. Elitisova poezija se, s tim u vezi, pokazala iznenađujuće zapaljivom. Pesme iz Dostojno jest („Jedna lasta“ i „Pravednosti sunce umno“) do danas su redovan repertoar na levičarskim demonstracijama širom Grčke. Kakve veze ima metafizička poezija sa politikom? Zapravo, svakakve. Platonizam na mnogo načina predstavlja intelektualni odgovor na turobnu političku situaciju u Atini s početka IV veka p.n.e., i metafizički filozofi uopšte pokazali su se neobično zainteresovanim za socijalnu reformu. Kao što je Platon putovao na Siciliju da pokuša da primeni svoje idealne zakone u praksi (ako je ta priča istinita), tako je i Plotin, kada je na njega došao red, pokušao da ubedi cara Galijena da mu ustupi imanje u južnoj Italiji koje bi nazvao Platonopolis i uredio ga prema Platonovim zakonima, da pomenem samo njih. Elitis je opet, kada mu je bila „potrebna zemlja“, insistirao na jednoj Grčkoj kakva nigde nije postojala, koja je bila njegov sopstveni misaoni konstrukt, i čiji je ostrvski i pomorski karakter u dobroj meri istorijski inspirisan pripajanjem egejskih ostrva grčkoj kraljevini. (Ironično, njegova vizija povratno je uticala na jedan broj intelektualaca u Grčkoj, i širom zemlje posetilac će naći primere eksplicitne modifikacije grčkog eksterijera da bi bolje odgovarao Elitisovim stihovima.) Ova veza ličnog i političkog ide i obratnim smerom: metafizičko razmatranje društvenih odnosa i kosmičkih kategorija, po zakonima analogije, uvek implicitno emanira i na plan ličnog i unutrašnjeg. Govoreći o idealnoj državi, Sokrat kaže:
„Ali — rekoh — možda za onoga koji hoće da je vidi i koji, pošto ju je video, hoće prema njoj da uredi svoju dušu, njen uzor postoji na nebu. Uopšte nije važno da li ovakva država negde stvarno postoji ili će tek u budućnosti postojati. Jer će takav čovek živeti prema njoj i ni prema kojoj drugoj.“ (Resp. 592c, prev. Albin Vilhar)
Elitis je umro pet godina pošto su objavljene Elegije iz Oksopetre, 18. marta 1996. godine, u Atini. U međuvremenu, stigao je da objavi još jednu zbirku, Zapadno od tuge, slične tematike i postupaka, ali hermetičniju i mnogo pregnantnijeg jezika od Elegija. Zbirku naslovljenu Izbliza, mnogo obimniju i kompleksno strukturiranu, nije stigao da objavi – izašla je posthumno, 1998. godine. Njegova književna zaostavština uglavnom je predata Genadijskoj biblioteci pri Američkoj školi klasičnih studija u Atini, a ostatak je u pripremi i biće izložen u njegovom stanu na Kolonakiju. Sahranjen je na atinskom Prvom groblju, u grobnici porodice Alepudelis. Na tom spomeniku nečija pažljiva ruka uvek ostavi nekoliko školjki sa Egeja. Po njegovoj želji, na ostrvu Sikinosu nedavno je podignuta mala kapela Bogorodice Sveradosnice (Pantohara), bez publiciteta, skoro mimo očiju javnosti, u ostrvskom stilu, sa pogledom otvorenom ka moru.
Pesnik Jorgos Seferis jednom je napisao da je umetnost „beskrajna solidarnost živih i mrtvih“. Elitisova poezija ostala je kao zalog živima. Ali ona je ipak tu, kao njegova nenametljiva zadužbina na Egeju, postepeno zauzimajući svoje mesto u dugoj tradiciji „pripreme za smrt“, kako je Sokrat nazvao filozofiju: glas svih onih koji, nezavisno od društvenih podela, osećaju da se istina ne završava ovde i sada, i koji imaju intelektualne hrabrosti da ostave prostor za ono što naša čula i sposobnosti još ne mogu da registruju. Kako je rekao Elitis, ako je smrt prva istina, tek nam predstoji da saznamo koja je poslednja.
