„Ruka u vatri“ Staše Bajac je priča o potrazi za smislom u svetu rastrzanom između kolektivnih i ličnih laži koje pričamo kako bi ga učinili, makar, podnošljivijim. Knjiga pokušava da ponudi odgovor da li možemo da pobegnemo od svoje prave prirode čak i ako nas ona vodi pravo na liniju vatre.
Odmah da se razumemo. Ona nije Brankica Stanković. Ona nije ni Dada Vujasinović.
Mada ćete u njoj prepoznati obe, ona je, zapravo, fiktivni lik i protagonistkinja romana Ruka u vatri Staše Bajac, koji je nedavno objavila Geopoetika.
Poput njene nacrtane fiktivne koleginice Ejpril O’Nil, ni ona ne preza od silaska na samo dno i rovarenja po talogu kanalizacije kako bi ispričala dobru priču.
Međutim, za razliku od O’Nil ona na dnu ne nalazi mlade mutante nindža kornjače koje će spasiti dan.
Ne.
Ona ne istražuje njujoršku kanalizaciju, već srpsko podzemlje.
Fascinirana kriminalcima kao društvenim fenomenom snima veoma uspešne i globalno popularne dokumentarce o njima.
Organizovan i ulični kriminal neosporno su vukli korene iz ratova, a ratovi iz mitomaničnih narativa. Uvek sam se grozila romantizacije zločina i priča o napaćenom Balkanu, trusnim prostorima, vekovnim stradanjima, ratničkoj duši i prokletom tlu. Pa ipak, to nasilje je nešto perpetuiralo, nešto mu je omogućavalo da se iznova i iznova rađa. Imalo je neku boju i miris, muzika koja ga je slavila neki zvuk i ljudi koji su ga počinjavali svoje brazde i snove. Ko su bili ti ljudi, suštinski!? Ko je on i šta ga je gonilo? I to su takođe bile neke činjenice, samo drukčije vrste i one su me i dalje zanimale. O tome sam želela da napravim film, samo tim rečima nisam mogla to da mu kažem.
Poput Duleta Savića koji je išao glavom gde neko neće nogom, ona ide diktafonom gde drugi novinari neće ni mislima.
Opasna je ta njena rabota, ali se sada čini da je sve konačno gotovo.
Napustila je Srbiju i u Berlinu pronašla jedan sasvim drugi život. Neobičan. Običan.
Tu je pristojan suprug koji je obožava, topli dom, kolege i saradnici koji je cene i poštuju. Materijalnih briga bez.
Ali!
Poslednji vođa mafije sa kojim je razgovarala, toliko moćan i surov, da se čak i ona uplašila, ostavio je nešto više od jeze u njenoj duši.
Ne može da se smiri, već napušta normalan život i vraća se u Beograd.
Grad čiji se centar širi na spolja a periferija na unutra, i taj čeoni sudar se naziva „puls“. Grad u kome ako imaš dovoljno novca možeš i da izguraš kontejner i sagradiš zgradu. Grad kroz čije lepe, zelene ulice hodaš sporije jer su retke i brzo ih potrošiš. Grad za koji ljudi kažu da je „ipak najlepši“, jer šta drugo da kažu kad u njemu žive. Grad u kome za staložene kažu da su „sigurno narkomani“, jer niko „normalan“ nema čelične živce. Grad u kome uvek rade trafike, pekare i roštilji, jer se noću popunjavaju rupe u telu koje ti preko dana izbuši. Grad koji te frustrira i rastužuje jer bi da ga popraviš, ali ne znaš kako… Grad koji ti takav u tuđini zafali, jer govori nešto o tebi…
Njena priča nije završena.
I to je početak ove priče.
Dramaturškinja iz Beograda Staša Bajac u svom romanu ne donosi klasičnu priču sa asfalta. Mada se jedan od kriminalaca čije foto-robote možemo pronaći i u svakodnevnim vestima nalazi u centralnom delu zapleta, Ruka u vatri je mnogo više od toga.
– Ti nisi vernik?
– Ćale mi je Musliman. Držao je Titov portret u kuhinji. Jedino u šta ja verujem da su ljudi koji bilo šta propagiraju govna. Sve je to samo nečiji interes.
– Čiji interes?
– Svako ima interes. I skoro uvek je lova.
U pitanju je studija aktuelnog društva i pojedinaca u njima. Mitska potraga za mestom pod suncem dok nas okolnosti i naše prirode vuku na različite strane sveta. Sveta koji autorka svojim oštrim, često ciničnim, opaskama prikazuje tako precizno da ćemo njene citate morati da podelimo na društvenim mrežama.
Na relativno malom broju strana, Bajac majstorski iznosi ličnu dramu junakinje priče, ali i preciznu analizu aktuelnih društvenih fenomena.
A tu su i dinamičnost i napetost koji od čitanja ove knjige čine uzbudljivu avanturu.
Ruka u vatri je priča o potrazi za smislom u svetu rastrzanom između kolektivnih i ličnih laži koje pričamo kako bi ga učinili, makar, podnošljivijim. Knjiga pokušava da ponudi odgovor da li možemo da pobegnemo od svoje prave prirode čak i ako nas ona vodi pravo na liniju vatre.
Piše: Milan Aranđelović
