Igor Marojević rođen je 1968. godine u Vrbasu. Diplomirao je Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997, a zatim i romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008, 2014), „Parter“ (2009), „Majčina ruka“ (2011) i „Prave Beograđanke“ (2017), kao i zbirke priča „Tragači“ (2001), „Mediterani“ (2006, 2008) i „Beograđanke“ (2014, u šest izdanja; najkomercijalnija zbirka srpske kratke umetničke proze 21. veka) i knjigu eseja odnosno publicistike „Kroz glavu“ (2012), „Krv je voda“ (2018). Nakon ovoga slede “Roman o pijanstvima” (2019), “Ostaci sveta” (2020) i “Sve za lepotu” (2021). Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, poljskom, rumunskom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.
Napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku, na kojem je i napisao komad. Na BELEF-u 2008. godine izvedena je „Tvrđava Evropa“, srpska praizvedba drame „Nomadi“, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanu „Dvadeset četiri zida“ u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/ 2004. Takođe u BDP se od 2009. do 2011. izvodio njegov drugi komad „Bar sam svoj čovek“. Po motivima njegove drame „Radovan 2013.“ novosadska trupa Jorik je izvela istoimenu predstavu 2013.
Sa španskog je prevodio, između ostalog, knjige Ane Marije Matute, Roberta Bolanja, Maksa Auba i „Biografiju Tomasa Bernharda“ Migela Saensa.
Dobio je više književnih nagrada, između ostalih i “Meša Selimović”, Nagrada grada Beograda “Despot Stefan Lazarević”, “Zlatni beočug”, „Károly Szirmai“, Nagradu iz Fonda „Borislav Pekić“ i „Desimir Tošić“.
Želeli smo da sa Marojevićem porazgovaramo o njegovim prvim književnim koracima, iskustvima, problemima sa kojima se suočavao, ali i rešenjima i izlazima iz nezgodnih situacija. Evo šta nam je ispričao.
- Sa kojim problemima ste se suočili kada ste pisali svoju prvu knjigu? Koji je bio najveći problem?
Reći sve ono što se taložilo godinama: uspostaviti narativnu ekonomiju. Zatim, tek kasnije sam postao svestan da nije toliko dobro sve unapred predvideti u tekstu pa praktično zapisivati unapred zacrtane ideje uz minimalne intervencije. Od nekog trenutka sam počeo da pišem mnogo više utrobno nego cerebralno. Uglavnom, da nisam baš sasvim uspeo u svojim zamislima vezanima za svoje prvo delo, Obmanu boga, pokazalo mi se kad su mi stigle ponude da se – kako će se ispostaviti – ta novela prevede na španski i portugalski jezik. Pročitao sam je ponovo i, spontano, za potrebe tamošnjih tržišta izbacio i dodao po dva poglavlja, što je za mene bilo korisno iskustvo jer me je definitivno svrstalo u onu srazmerno ne tako brojnu grupu autora koji se ne libe da kroz vreme menjaju neke svoje već objavljene knjige, što je ne samo legitiman postupak već je iznedrio i neke od najboljih naslova svetske i srpske književnosti. Naravno, sve to važi i za uobičajeniji pristup u kojem autor smatra svoju jednom objavljenu knjigu njenom definitivnom verzijom.
- Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu? Šta Vam je najviše pomoglo, a šta odmoglo?
Infrastrukturno, nije: koliko god se o Obmani boga kasnije pisalo i pozitivno i negativno – a objavljeno je čak petnaestak kritika knjige – niko nije sporio izvesnu originalnost tog delca, koju je primetio i Peđa Marković, kad sam mu kao direktoru Stubova kulture, tada možda i najjačeg domaćeg izdavača, ponudio rukopis. Dakle, ništa mi nije odmoglo.
- U kom trenutku ste za sebe mogli da kažete da ste postali pisac?
Ja i danas oklevam da se predstavim tako. Jedan Tomas Bernhard je radije govorio o sebi kao o nekom ko piše, i potpuno razumem i delimično baštinim takav pristup.
- Kako birate teme o kojima ćete da pišete?
One izaberu mene. Čak i kada sam pisao mnogo više cerebralno nego utrobno, ako bih misleći o nekoj temi uvek osećao pozitivne psihosomatske reakcije, znao bih da je došla po mene i da je moram obraditi. Ponekad opsesivna tema bude u isti mah i tabu-tema, kao što je to bila sida (opisao sam je u romanu Dvadeset i četiri zida), zelenaško-bjelaški rat u Crnoj Gori (roman Žega), Zemun u NDH (roman Šnit), impotencija velikog broja srpskih mačista (roman Parter), genocid nad vojvođanskim Nemcima 1944-1948 (roman Majčina ruka), Jasenovac, Srebrenica i Blajburg (roman Ostaci sveta). Nabrojao sam teme po hronološkom sledu izlazaka knjiga. Tako predstavljene, deluju vrlo šareno ali pridodajem da ja imam koncept dva petoknjižja: o Beogradu s kraja prošlog i početka ovog veka (Beogradsko petoknjižje) i o Špancima, Nemcima i Srbima – i nekim okolnim narodima – kao u nekim trenucima izolovanim evropskim narodima 20. stoleća (Etnofikcija iz koje su do sada objavljena četiri romana) i da je ono što povezuje dve pentalogije, osim sklonosti cinizmu, ironiji, grotesci i crnom humoru u oba slučaja, i pristup demistifikovanju, tako da i kad pišem o istoriji to nisu klasični istorijski romani već, stručno rečeno, istoriografske metafikcije, u kojima se prošlost velikim delom motri kroz prizmu sadašnjosti. Jednostavnije rečeno, i kada pišem o istoriji i savremenom Beogradu ili Mediteranima (množina je namerna), ja u najvećem delu pišem o savremenosti.
- Postoji li razlika između pisca i književnika?
Da, i ona je školska: pisac je onaj koji je posvećen sopstvenoj kreaciji u najvećoj mogućoj meri, dok u književnike spadaju i oni koji osim vlastitih autorskih dela kao, na primer, prevodioci ili urednici objavljuju i tuđa. Ja bih se do 2018. zvanično vodio kao književnik a u poslednje četiri godine kao pisac, iako i prevodim, ali moji prevodi su više autorski prozni prepevi nego klasični prevodi.
- Da li se suočavate sa spisateljskom blokadom i kako je pobeđujete?
To do sada nikada nije bio slučaj. Ali, generalno, mislim da se spisateljska blokada pobeđuje svakodnevnim kontaktom sa svojim novim tekstom, zanatom. Slušao sam bivše pisce kako govore da nemaju više da pišu o čemu pa ako ih zaista ne privuče nijedna – nedovoljno obrađena – potencijalna tema kojima savremeni i lokalni svet i istorija obiluju, ne čudi što su to bivši pisci.
- Šta uočavate kao najveću grešku koju danas prave mladi autori?
Mahom više pišu nego što čitaju. To je kao kada bi bilder išao u teretanu umirući od gladi. Ne čita se da bi se prepisivalo nego da bi se, upravo obratno, izbegla opšta mesta i sagledale vrhunske mogućnosti u okviru određenog postupka pa i sopstveni kapaciteti. Kod onih pak koji čitaju, primećujem da to mahom čine neplanski, nevezano za svoje trenutne projekte. Kod onih koji čitaju vezano za svoje trenutne projekte, primećujem da mahom ne mogu da odole da pastiširaju pisce koji čitaju, a to je minimalna kreacija. Nažalost, potonje ne važi samo za mlade pisce: dosta naših etabliranih pisaca su pastiždžije koje su pišući decenijama savladale umeće postizanja prozne rečenice ali još nisu dobacile do osobenog stila.
- Da li, iz ugla bivšeg urednika, možete da ponudite neki savet mladim autorima i autorkama kao i onima koji bi tek trebalo da počnu da se bave pisanjem?
Preporučujem im da se, ako bi pisali na srpskom ili nekom od okolnih jezika, dobro preispitaju da li im se isplati taj posao ili bi im ipak više ležao neki ovde unosniji, poput profesionalnog političarenja ili bavljenja kriminalom, naravno ako imaju muda. Samo onom ko je spreman da piše ali ne na prvom mestu da bi bio objavljen, prevođen, nagrađivan, slavan ili ugledan već ko bi to činio zbog same stvari, i kada nikakav fidbek ne bi usledio, savetujem da piše jer on to naprosto mora, a takvi su i ostavili najupečatljiviji trag u istoriji književnosti pa, kada se malo dublje razmotri, možda i u savremenoj književnosti.
Razgovarao: Milan Aranđelović
