Marojević ne zastareva. Možda se ovog puta taj utisak nameće posebno zato što autorov novi roman „Tuđine“ („Laguna“) okončava njegovo „Beogradsko petoknjižje“, koje se pročulo posebno zbirkom priča „Beograđanke“, najkomercijalnijom knjigom srpske kratke proze u 21. veku. Igor Marojević je iz knjige u knjigu različit, bilo da piše paraistorijski, bilo da su u pitanju narativi iz savremenosti. Ali i u tim ciklusima dela su različita jedna od drugog. „Tuđine“ su drugačije od ostatka petoknjižja pre svega zato što je u novom romanu glavni junak došljak.
Da li se osećate kao došljak poput Vašeg novog glavnog junaka Ratomira Jaukovića?
O, da. Celog života. Dakle, ne osećam se tako samo u Beogradu. Štaviše, ovo je grad u kojem sam proveo ubedljivo više vremena nego i u jednom drugom mestu u kom sam živeo, nalazilo se ono u Srbiji, Crnoj Gori ili Španiji. U samom Zemunu sam pak nekako najmanje daleko od kuće. Ali ni u jednom mestu nisam proveo toliko da bih se u njemu sasvim osetio kod kuće. Ima u takvim okolnostima i nedostataka, ali i prednosti.
Na primer?
Ovako prema svakom mestu koje opisujem mogu da imam izvesnu distancu. Verovatno sam stoga i srazmerno kritičniji, ali i autokritičniji nego što bih bio da sam celog života ušuškan u a place to be gde sam bačen rađanjem. Ja i to doživljavam prednostima.
U romanima „Dvadeset četiri zida“, „Parter“ i „Beograđanke“ doticali ste se teme netrpeljivosti sredine, uključujući i lokalni tretman LBGT-a. Toga u „Tuđinama“ nema?
Nema direktno, u okviru netrpeljivosti sredine prema svakom ko je drugačiji ovde sam se bavio pretežno kritikom patrijarhalnih zajednica u Boki Kotorskoj i u Beogradu. Takav se kolektivizam naročito rasplamsava tokom NATO bombardovanja, gde su se ljudi masovno zbijali I vraćali porodici i starinskom životu, kao uz oganj i predajne priče, što je ono što je većina jedino i mogla da učini. Ne želim da se bavim sa previše krupnih tema u jednom delu, bilo bi to možda površno i haotično.
Da li smatrate da ste „Tuđinama“ uspeli da pojasnite „Beogradsko petoknjižje“?
Možda i ne, ali sam njima u najmanju ruku bacio naknadno, pa i drugačije svetlo na ostale četiri knjige iz pentalogije. Više od toga nisam ni imao nameru, ipak je to pet zasebnih naslova, dok je drugi moj prozni ciklus, još nedovršena „Etnofikcija“, zamišljena kao pet romana u jednom. Meni se čini da je senzibilitet pripovedača i glavnog junaka „Tuđina“ drugačiji od onih naratora ostalih knjiga iz beogradske pentalogije, posebno „Beograđanki“, tamo su pripovedačice. Takođe, glavni junak romana Ratomir Jauković dobar deo radnje provodi u trpljenju bombardovanja, dakle u ekstremnijem ambijentu od onih, opisanih u ostalim delima petoknjižja. A što je društvena podloga kontrastnija prirodi glavnog junaka, njegovo dejstvo se po pravilu oštrije vidi.
Reklo bi se da roman ima klasičan hepiend, što nije bio slučaj u Vašim knjigama?
Ne mogu da budem siguran da li je posredi hepiend, jer sam završnu scenu sa prisnošću dvoje glavnih junaka namerno napisao otvoreno. Želim da svaki čitalac prema svom kulturnom bekgraundu ali i trenutnom raspoloženju sam za sebe odluči šta se na kraju desilo. Moje mišljenje o tome ravnopravno je tuđima.
U Zenici ste imali prvu promociju romana „Tuđine“, sledi beogradski nastup u četvrtak, 11. oktobra u velikoj sali SKC-a, od 18h. S obzirom na koncept koji uključuje i promociju Vašeg prvog solo albuma „Da se ne zameri“ (Metropolis), ovo Vaše književno veče biće drugačije od dosadašnjih?
Meni se čini da u Srbiji nemate često priliku da prisustvujete promociji knjige koju će pratiti i autorov minikoncert sa gostima. Multimedijalni koncept čak ne podrazumeva da je moj album plejlista romana ili, još manje, da je obratno. I jedno i drugo uradio sam iz lične potrebe, a CD i da bih sažeo svoj muzički rad od raspada grupe “Stvarno kvarno”, sa kojim sam objavio album 1991. godine. Jednostavno, odavno sam sit klasičnih književnih večeri koje se svode na suvoparnu akademsku hvalu autora koja, ako posetilaca ima malo – što je najčešći slučaj – više liči na izjavljivanje saučešća.
