Roman „Nepobedivi“ Stanislava Lema je horor, ali ne onakav kakvim se na prvi pogled čini.
Stanislav Lem je književnik i futurista koji je najpoznatiji po svom delu Solaris. Iako u senci popularnog romana i njegove filmske adaptacije i druge knjige ovog poljskog književnika zavređuju pažnju, te nije ni čudo što su njegova dela prevedena na preko pedeset jezika i prodata u preko četrdeset miliona primeraka.
Jedan do tih romana je i Nepobedivi koju je nedavno, u prevodu Petra Vujičića, objavila izdavačka kuća Sumatra.
Kao i u svom najpoznatijem delu, Lem i ovde provlači svoje filozofske teme kroz spekulacije o tehnologiji, prirodi inteligencije, nemogućnosti komunikacije sa vanzemaljskom inteligencijom i njenog razumevanja, očaju zbog ljudskih ograničenja i mestu čovečanstva u univerzumu.
Priča o grupi astronauta koja sleće na nepoznatu planetu kako bi rešili misteriju nestanka svemirskog broda i celokupne posade, polako postaje spekulacija o životu i njegovim vidovima.
Ono što dosta kvari ugođaj čitanja jeste to što se srpski izdavač odlučio da čitavu poentu i razrešenje misterije otkrije u samom tizeru na zadnjoj korici knjige.
Sa druge strane, ovo daje dovoljno prostora i vremena da čitaoci „ubiju vreme“ usredsređujući se na druge osobenosti ove priče.
Dve karakteristike su posebno zanimljive.
Čedo vremena
Prvo, Nepobedivi je čedo svog vremena. Nastala u vreme kada ljudi još uvek nisu sleteli ni na Mesec, priča ništa ne uzima zdravo za gotovo. Tako da ne čudi što je i sam opis sletanja na planetu raširen na čak pet stranica. Nešto što je ljudima danas poznato iz mnoštva filmova i serija, tada je bilo neviđena stvar vredna da joj se posveti pažnja.
I druge retro stvari, koje bi danas svaki klinac obrazovan na banalnim televizijskim serijama, lako otpisao kao neuverljive ili pogrešne, ovom romanu daju patinu autentičnosti i ulogu svedoka jednog doba. Doba koje je, za razliku od današnjeg cinizma u kome se vraćamo epskoj fantastici i ravnoj Zemlji, oduševljeno gledalo u zvezde, budućnost i progres.
Zato u romanu savršeno dobro funkcionišu papirnate mape i knjige u svemirskom brodu, telegrafista, sateliti koji sagore u atmosferi, ogromne kosmičke letelice koji tako lako savladavaju gravitaciju i gde se ne brine o racionalnom utrošku goriva…
Zarobljenik prostora
Nepobedivi jeste čedo svog vremena, ali i prostora.
To je druga karakteristika koju bi dokoni čitalac kome je u na zadnjoj korici otkrivena misterija priče mogao da obrati pažnju.
Stanislav Lem je veći deo života proveo iza, onoga što je Vinston Čerčil nazvao, gvozdenom zavesom. Nepobedivi je napisan tokom šezdesetih godina minulog veka kada su Hladni rad i blokovska podela sveta bili u zenitu.
Strašna istina
Možda bi današnjim čitaocima ponašanje junaka romana delovalo čudno. Osim što čitavu posadu čine muškarci, što je, opet, posledica vremena, a ne prostora, svi oni imaju veoma neobične interakcije. Jesu sujetni i jesu u neprekidnom naučničkom i intelektualnom nadgornjavanju ko je u pravu, a ko greši. I tu Lem blista kao humorista i satiričar, jer zaista ume da bude i smešno. Osim što se iza svega krije mnogo tužnija i strašnija istina.
Čitajući odnose i dijaloge članova posade Nepobedivog stiče se utisak da nismo u fiktivnoj budućnosti i na planeti udaljenoj stotinama ili hiljadama svetlosnih godina od Zemlje, već u srcu Sovjetskog Saveza. Jer upravo u odnosima između junaka Nepobedivi prestaje da bude roman naučne fantastike, a postaje vapaj čoveka zarobljenog u totalitarnom društvu u kome niko nikome ne može da veruje. Svaka reč se dobro vaga pre nego što se izgovori jer se nikada ne zna kada će upravo ona biti ulaznica za neki lep radni logor u Sibiru. Svi slušaju i svi gledaju, a svaki pokret ili reč mogu biti upotrebljeni protiv svakoga. Bilo kada, bilo šta i protiv bilo koga. To je svet Stanislava Lema i to je svet koji, verovatno podsvesno, prenosi i u svoja dela. Drugačiji međuljudski odnosi njemu su nepoznati. Poverenje, solidarnost, humanost su opasne stvari koje čoveka mogu koštati slobode, a često i života.
Zarobljeni čovek
Čitajući Nepobedivog stiče se snažan utisak grča, ukočenosti i distanciranosti junaka. Ne samo od drugih, već i od sebe samih. Oni su automati vežbanjem lišeni ljudskosti kako bi preživeli negostoljubivo okruženje. Ne dalekog svemira, već sovjetskog društva.
Upravo u ovome može da se nađe prava jeza i horor knjige Nepobedivi. Ne u misteriju koju je autor smislio, a izdavač otkrio na korici, već u spoznaji da je ovaj roman, delo zarobljenog čoveka. Čoveka osuđenog na robiju samim činom postojanja. Čoveka koji ni u slobodi svoje mašte ne može da pobegne iz lanaca kojima je sam sebe prikovao da bi preživeo stvarnost.
Nepobedivi je horor, ali ne onakav kakvim se na prvi pogled čini.
Piše: Milan Aranđelović
