Pojam deifikacije ili apoteoze, od starogrčkog ἀποθέωσις iliti, od latinskog apotheosis, pojednostavljeno, označava proces kojim čovek postaje bog. Juval Noa Harari je, u svojoj knjizi Homo Deus, u izdanju izdavačke kuće „Laguna“ iz Beograda (2018), upravo pisao o apoteozi – ali ne u doslovnom smislu, već u smislu u kojem je čovek, svojim civilizacijskim postignućima, sebe proglasio svemoćnim: genetska modifikacija, nanotehnologija, transplantacije organa i njihovo uzgajanje i sl. u svetu kojim, masovno, dominiraju ideologija humanizma, legitimisana društvenim, političkim i ekonomskim obrascima neoliberalnog kapitalizma. Drugim rečima, živimo i živećemo u svetu u kojem je sve dozvoljeno, u kojem ne postoje granice ljudskog delovanja, ali u kojem i dalje nećemo dosegnuti smisao, izuzev onog koji sami konstruišemo. U svetu u kojem je sve dostupno, ali onima koji to mogu da plate.
Harari je, u ovoj knjizi, pokazao svet današnjice i predskazao svet sutrašnjice: naše poslove će raditi roboti, premda nezaposlenost u svetu iz dana u dan raste; živimo u svetu u kojem se sve masovno proizvodi za one koje najviše trpe u neoliberalizmu, a to su siromašni, dok se za imućne, one kojima neoliberalizam najviše pogoduje, sve proizvodi po njihovoj volji i ukusu. Živimo i živećemo u svetu u kojem smo otuđeni jedni od drugih, razjedinjeni, u kojem se masom lako može upravljati, jer je masa nesložna, neodređenih uverenja, neobjedinjenog cilja.
Osnovno načelo neoliberalizma je individualizacija; negiranje društva i postulat da se sastoji samo od pojedinaca. Posledica toga je nesposobnost ljudi da se suprotstave ma kojem novom trendu, da se njima upravlja na sve moguće načine posredstvom marketinga, propagande i sl. Harari ističe da je, tako, Apple napravio revoluciju, učinivši svoje proizvode nečim što se podrazumeva da svako ima u nekom obliku – bilo mobilni telefon, bilo tablet, bilo laptop i sl. Apple je, drugim rečima, postao jedno od božanstava ovog sveta, jer je sebi omogućio da prodre u živote miliona ljudi i upravlja njihovom svešću posredstvom ponude i potražnje: iako tržište obiluje ponudama, prirodno (!) je kupiti isključivo novi iPhone, za kojim potražnja, prirodno (!), samo raste. Time, Harari je želeo da istakne da je čovečanstvo od sebe stvorilo porobljeno božanstvo, Prometeja okovanog sopstvenim izumima, koji pod njihovim uticajem pati.
Homo Deus je knjiga koja čitaocu, doslovno, nudi kritički pogled u današnjicu i, na neki način, sutrašnjicu svih segmenata ljudskog života. Stil nije sofisticiran, ali je prijemčiv; takoreći, knjiga se lako čita, a još lakše razume. Knjiga je obimna, a teme koje autor obrađuje su, zapravo, skrivene u svakodnevnom životu – skrivene tako da ih, ako ne gledamo očima kritičara, već potrošača, uživaoca, ne možemo da ih vidimo. U tom smislu, Homo Deus je prosvetiteljsko štivo – jer nastoji da pokaže da je svet u kojem živimo samo jedan sistem, koji prividno cveta: dok se širom sveta kupuju Apple proizvodi, životinjske vrste masovno odumiru, prirodna sredina je sve zagađenija, sve više ljudi se, zahvaljujući neoliberalizmu, nalazi na rubu egzistencije, milioni ljudi godišnje umiru od gladi – i gotovo niko (!) ne preduzima ništa, jer sve je u službi održavanja privida stabilnosti.
Čitati novu Hararijevu knjigu je prava poslastica za sve koji se ne plaše da sebi sruše iluziju savršenog sveta – ili, ako su je već srušili, da oprskrbe svoj kritički stav podacima koji su im, možda, bili van dosega, a skladno su sakupljeni u Homo Deus.
Piše: Boban Trifunović
(bob.trifunov@gmail.com)
