Nekada davno, pre pojave Pitera Džeksona (pre P.Dž.), Hobit je bila samo knjiga oksfordskog profesora Džona Ronalda Rejela Tolkina, svojevrstan uvod u nešto što je nekada davno, u lepša vremena pre P.Dž., bila samo knjiga Gospodar Prstenova.
Tolkin je je tvrdio da je priču počeo tako što je slučajno, najednom praznom listu papira, ispisao prvu rečenicu knjige (U rupi u zemlji živeo je Hobit), dok je ispravljao studentske radove. Dešava se to. Balzak je, na primer, isto tako, sva svoja dela napisao sasvim slučajno, dok je ispijao litre kafe. Šekspir je, sasvim slučajno, u pauzama vođenja ljubavi, na marginama čaršava nažvrljao Kralja Lira. Dešava se i najvećim umovima, zašto onda ne bi profesoru koji je do tada objavio samo jedno pisano delo, esej o interpretaciji staroengleskog epa Beovulfa?
A, onda je pomislio, da bi možda to moglo da bude nešto više, možda čak i predložak za scenario na osnovu koga će Piter Džekson da snimi filmsku, za sada samo, trilogiju i koji će da mu donese milione dolara (američkih).
Kolekcionarska žudnja za slikama američkih predsednika rodila se u ovom skromnom profesoru.
Ili ga je možda posetio Duh Budućeg Džeksona i pokazao mu šta će sve da bude od Hobita.
Ovo su svakako samo spekulacije. Ko bi normalan napisao Hobita sa vizijom Pitera Džeksona koji se kupa u novcu u svom trezoru na brdu?
Vizija Pitera Dzeksona u lovi bi svakako naterala Tolkina da odustane od pisanja za vijek vo vjekov.
I tako je Tolkin, ne sluteći lavinu Pitera Džeksona koju će da izazove, posle jedne slučajne rečenica, nastavio bezbrižno da piše svog Hobita. Ubrzo je pomislio da bi i Hobit mogao da bude deo istog univerzuma kao i Silmarilion, koji je tada takođe pisao, pa je u Hobitu predstavio ili samo spomenuo neke od likova i mesta koja su zastupljena u njegovoj mitologiji, posebno Elrond, Gil-galad, i Gondolin.
Iako je bajka, knjiga je kompleksna i profinjena: ima mnoga imena i reči izvedene iz norveške mitologije, a centralne elemente radnje iz epa o Beowulfu, koristi anglo-saksonske rune, informacije o kalendaru i mesečevim menama, detaljne geografske opise koji omogućuju pravljenje karte. Pre kraja, priča dobija epske proporcije.
Glavni lik u priči je Bilbo Bagins. On je hobit, koji sretno živi u svojoj kući Beg End. Međutim, jednog dana mu dolazi stari čarobnjak Gandalf i nagovara Bilboa da krene sa njim u avanturu. Naime, Gandalf je sa sobom doveo i trinaest patuljaka koji žele da se domognu blaga od zmaja zvanog Smug dok će im Bilbo biti taj koji će to uraditi. Oni će proći kroz mnoge avanture, posetiće Rivendel glavni grad vilenjaka a Bilbo će pronaći i prsten moći. Bilbo će razgovarati sa zmajem i otkriti da mu je slaba tačka srce, što će kasnije jedan strelac iskoristiti da ga ubije. Nakon toga udruženi patuljci, ljudi i vilenjaci boriti će se protiv goblina, a nakon pobede Bilbo se vraća u svoj rodni Hobiton.
Kada je Hobit objavljen 1937. godine bio je to uspeh preko noći za, do tada, anonimnog univerzitetskog lingvistu i folkloristu, a žanr fantazije nikada više nije bio isti – zapravo, slobodno možemo reći da se epska fantazija tada i rodila.
U decenijama posle toga Hobita su volela deca, ali i odrasli. Jedini uslov za uživanje u ovom štivu, sve do pojave Pitera Dzeksona, bila je pismenost. Čitalac je samo morao da bude pismen, prepoznaje slova i njihove kombinacije u vidu reči i rečenica.
Čak je i jedan izdavač iz Trećeg Rajha bio zainteresovan da firerovu omladinu upozna sa ovom knjigom. Međutim, nemački potencijalni izdavač u skladu sa važećim lokalnim zakonima, morao je pre objavljivanja bilo koje knjige da priloži i pismenu potvrdu da je pisac dela arijevskog porekla (i da je uredno čekirao svoju busplus kartu). Tolkin ih je, kada je čuo za to, poslao tamo gde sunce nikada ne sija (a nije Mordor). I tada se videlo da Tolkin nema taj umetnički duh, tu ideju da svoje remek delo podari što većem broju ljudi na planeti, kao što je ima naš PiDžej.
Pre nego što je Hobit dopao šaka Piteru Džeksonu, doživeo je adaptaciju na radiju, u pozorištu, kao animirani film i video igra.
Odnos Pitera Džeksona i sve što je uradio povodom realizacije ovog projekta jedino je moguće da se posmatra na dva načina. Prvo, da je Piter Džekson uradio sve u isključivom cilju sticanja što većeg profita, a drugi način je da je Piter Džekson uradio sve u isključivom interesu da njegov umetnički izraz nađe put do što većeg broja gledalaca širom planete, a enormna zarada je čista kolateralna šteta ove njegove altruistističke pretenzije.
PiDžej je imao u vidu Hobita još davne, Olujne, 1995. godine. Ali samo kao ideju koju će da realizuje ako Gospodar Prstenova doživi komercijalni uspeh. Bilo je tu problema i sa autorskim pravima jer, verovali ili ne, Gospodar Prstenova i Hobit imaju različite staratelje kada su u pitanju prava na korišćenje. A Džekson je tu bio na stanovištu „čist račun, duga ljubav“, sa akcentom na ono račun.
Čak prvobitno nije hteo ni da režira Hobita jer je smatrao da se sa radom na Gospodaru umetnički istrošio i previše(ali ne umetnički zaradio joj više), ali kada je sabrao dolare video je da kao režiser može da zaradi još više. To je opravdao ovako: „Njihova energija (patuljaka iz Hobita), i potpuni prezir prema svemu politički korektnom donosi novi duh celoj priči. I zato sam pomislio OK, ovo može da bude zabavno!“ I onda je prionuo da napravi potpuno politički korektan film, jer politička korekcija donosi još veću lovu. Isto kao što je uradio i sa Gospodarom.
Film je prvobitno bio planiran iz dva dela, ali Džeksonov računovođa mu je šapnuo da će mnogo bolje po trezor da bude ako film bude bio plasiran u tri nastavka. Raspored prikazivanja je takođe taktički određen, da bi se na najbolji način održao interes publike. Premijera prvog i drugog dela biće tokom božićnih praznika 2012. odnosno 2013. godine,a treći nastavak biće prikazan kao letnji blokbaster 2014. godine.
A da bi uspeo da ne tako obimnu knjigu razvuče na pohlepnu dužinu, Piter je koristio i Tolkinove dodatke, koje on nije koristio u knjizi već ih je samo uzgred spominjao, ali je kasnije u Dodacima Gospodaru Prstenova opisivao.
Mnoge stvari koje se ne spominju u knjizi PiDžej je ubacio u film. Tako da, na primer, zbog ženskog dela publike, moramo da trpimo Legolasa kome tu nije mesto, a politička korektnost je svoj izraz našla u liku vilovnjakinje Tauriel.
U svom pohodu na dolare Piter Džekson ne preza ni od primene najnovijih tehnologija. Tako da će Hobit biti rađen u tehnici(3d dakako, jer je cilj da što više ljudi ode u bioskop, a ne da ga besplatno skine sa neta), sa 48 slika u sekundi, a ne sa 24 kao što je do sada bio slučaj. Zašto je ovo važno? Zato što od 24 slike neke ljude boli glava kada ga gledaju u 3d tehnici, a 48 slika bi delovalo kao aspirin. Ma samo da svi dođu u bioskop.
Inače, još jedan Baja Patak filmske industrije, Džejms Kameron priprema u istoj tehnologiji svoj pohod na dolare u projektu sa šifrovanim nazivom „Avatar 2“.
Ko ne plati na Khazad-dumu, platiće na Pandori!
Piše: Milan Aranđelović
Objavljeno u Bookvaru broj 1, 24. 12. 2012.
