Kao što je Džordž Miler očajnim filmom „Furioza: Pobesneli Maks saga“ pokvario, ne samo utisak o sebi, nego i doživljaj čitavog vrhunskog serijala koji je decenijama sa ljubavlju i znanjem stvarao, tako i Haruki Murakami romanom „Grad i njegove nestalne zidine“ pokopava čitav opus kojim se nadvisio nad ostalim književnicima.
Kada se epidemiji korona virusa polako nazirao kraj stidljivo su počeli da se pojavljuju „korona-filmovi“ i „korona-serije“. Snimljeni mahom u zatvorenom prostoru, sa po jednim glumcem u kadru, svedeni na dijalog ili monolog, ovi filmovi i serije bili su slabijeg kvaliteta od onih snimanih u regularnim uslovima.
Da nisu samo tehničke stvari povezane sa bezbednosnim pravilima uticale na loš kvalitet ovih ostvarenja postalo je kristalno jasno tek kada su počele da se pojavljuju priče i knjige nastale tokom i neposredno nakon epidemije.
Iako junaci ovih priča nisu morali da se pridržavaju zdravstvenih mera oni su i sami postajali zarobljenici zatvorenih prostora, a njihove „avanutre“ svedene na dijalog ili monolog.
Kreativni deo podsvesti je upio u sebe traumu zaključavanja i kada je trebalo da se izrazi izbacivao je ono što se tokom godina epidemije u njemu nakupilo.
Jedna od knjiga koje su platile cenu jeste i Grad i njegove nestalne zidine japanskog autora Harukija Murakamija koju je kod nas nedavno, u prevodu Divne Glumac, objavila izdavačka kuća Geopoetika. Započeta tokom pandemije, ova knjiga kao da je bila predodređena na krah, a koreni ovoga sežu mnogo dublje od kovida-19.
Grad, i njegove nestalne zidine je bila, kako sam kaže, „duža kratka priča“ koju je Murakami objavio na početku svoje spisateljske karijere. Nije bio zadovoljan samom pričom i kada se zanatski izveštio odlučio je da je preradi i napiše roman. Tako je nastala knjiga Okorela zemlja čuda i Kraj sveta. Kao što logika nalaže, a zdrav razum govori, očigledan kvalitet knjige nije popravio samu priču na kojoj je bazirana, pa je Murakami ponovo poželeo da od ove priče ponovo napiše novu knjigu. Bazirana na lošoj priči koja je već jednom transformisana u knjigu, Grad i njegove nestane zidine nije baš nešto što obećava. Tako je i bilo.
Da stvar bude gora, Murakami rad na ovoj drugoj knjizi na osnovu loše priče, započinje u jeku pandemije korona virusa, što samo po sebi, videlo se dosta puta, ostavlja ožiljak na kreacijama.
Katastrofu je nagoveštavala i činjenica da ju je Murakami radio na osnovu recepta koja je primenio na prethodne dve knjige koje su takođe ispale nedostojne njegovih ranije dostignutih dometa. Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća je takođe neuspešan pokušaj da od kratke priče napiše dobar roman, dok je Ubistvo Komtura, koje je usledilo nakon, pretrpano temama, motivima i idejama iz ranijih knjiga. Oba romana su bila daleko slabija od književnih vrhunaca koje je pre njih postizao, tako da je bilo ludilo očekivati da će, radeći iznova istu stvar, postići drugačiji rezultat.
Upravo zbog svega nabrojanog niko ne bi trebalo biti iznenađen knjigom Grad i njegove nestalne zidine.
Knjiga je podeljena na tri dela, gde prva dva zauzimaju gotovo celu knjigu, dok je poslednji više neka vrsta dužeg epiloga. U pravom delu, kojim bi autor trebalo da nas „kupi“ i zainteresuje nalaze se čitavi delovi već napisani u Okoreloj zemlji čuda koji deluju kao snažan anestetik za očekivanja i čitalački entuzijazam. Ti pasaži, gotovo prepisani iz ranije knjige su neoriginalni i naporni ako ste već pročitali Okorelu zemlju, ali i dalje dobri. Ono što je dodato ima sve osobenosti korona-priča. Radnja je lišena akcije is svedena na dijaloge. Što bi, opet, moglo da bude zanimljivo da su oni sadržajniji. Mučno je čitati rečenice prepune „mudrih“ misli koje kao da su izvučene iz nekog tinejdžerskog spomenara, a koje dolaze iz pera jednog od najinventivnijih autora današnjice.
Ne ponavljaju se samo delovi ranijeg romana, već i segmenti aktuelnog. Više puta se dešava da pripovedač saopšti neku informaciju, a da se ona, na nekim mestima bukvalno na narednoj stranici, ponovi gotovo od reči do reči. Ovakva aljkavost, ne samo pisca već i urednika, vidi se i u primeru devojčice koja je opsesija glavnog junaka. Iako „zamrznuta“ u vremenu, ona nekada ima petnaest, a nekada šesnaest godina.
Priča o ovoj devojčici koja, poput mačke iz čuvenog misaonog eksperimenta, nekada ima petnaest, a ponekad šesnaest godina, izaziva posebnu nelagodu tokom čitanja knjige.
Naime, za razliku od glavnog junaka devojčica, koja simboliše prvu ljubav i večitu čežnju za nevinošću, ne odrasta. Godine prolaze i protagonista sada više nema sedamnaest, već četrdeset i pet godina. Ipak, on i dalje žudi za devojčicom koja ima petnaest godina. On je, u nekoj vrsti paralelne dimenzije, ponovo i susreće, neprekidno je posmatra i razmišlja o njoj kako je voli i kako je ona njegova jedina prava ljubav. Činjenica da je pitanju muškarac od četrdeset i pet i devojčica od petnaest godina stvara veoma neprijatan osećaj tokom čitanja. A to nije najgori element ove mučne teme. U jednom snoviđenju, ovaj sredovečni muškarac se ponovo vrati u svoje telo od sedamnaest godina (samo što i dalje ima sećanje i iskustva svojih četrdeset i pet). I sada muškarac od četrdeset i pet godina u telu sedamnaestogodišnjaka u šumi naleti na tu devojčicu od petnaest koja je njegova opsesija. I tako. A ima još i gore od ovoga.
Sledi jedan MALI SPOJLER, tako da ko želi da čita ovu knjigu, možda ne bi bilo loše da ga preskoči.
Naime, u telo tog muškarca od četrdeset i pet godina koji je zaljubljen u devojčicu od petnaest (ili šesnaest godina) integriše se autistični dečak tinejdžer i oni sada postaju jedno. Situacija je još gnusnija ako se ima u vidu da je on u drugoj dimenziji na neki način doprineo da ovaj autistični dečak izvrši samoubistvo.
KRAJ SPOJELRA.
Nije manje jezivo, naprotiv, što je sve ovo pisao čovek koji ima preko sedamdeset godina.
Grad i njegove nestalne zidine je roman nedostojan nekih ranijih dela Harukija Murakamija i pravo je pitanje zašto on, pre svega sebi, ovo radi. Poslednja tri romana, ali i zbirke novih i recikliranih priča, su, ne samo daleko ispod viskih standarda koje je uspostavio svojim ranijim delima, već i ispod proseka prosečnih dela savremene književnosti.
Kao što je Džordž Miler očajnim filmom Furioza: Pobesneli Maks saga pokvario, ne samo utisak o sebi, nego i doživljaj čitavog vrhunskog serijala koji je decenijama sa ljubavlju i znanjem stvarao, tako i Haruki Murakami romanom Grad i njegove nestalne zidine pokopava čitav opus kojim se nadvisio nad ostalim književnicima.
Grad i njegove nestalne zidine je knjiga koja se teško i sa mukom čita, dosadna, aljkavo napisana, na trenutke neprijatna, infantilna i u svakom aspektu loša. U pitanju je roman koji niko neće poželeti ponovo da pročita.
Piše: Milan Aranđelović
