Gotfrid Ben, građanin pesnik: „Živite od senki, stvarajte umetnost“


Dva su vodeća stereotipa o pesnicima. Stereotip „A“ je u idealnom slučaju zanesenjak ili očajnik, opijen životom, njegovim ponorima i liticama, boem, bard, opijen alkoholom, ponekad i drogama, neposredan, u njegovim stihovima ključa iskustvo, on prkosi tabuima, živi i piše slobodno, često za tu slobodu plaća i cenu u vidu, recimo, prerane smrti. Stereotip „B“ je – pogađate – učenjak, poeta doctus, knjiški moljac, onaj mršavac iz prve klupe sa teglama od naočara kojeg su za vreme odmora dečaci tukli iz zabave (debela Milica ga branila), sa stalnom poštedom na fizičkom, onaj koji još od školskih književnih sekcija revnosno gutajući knjige korak po korak grabi ka Akademiji. Pesnik „A“ ima Biografiju, koloplet mitova i legendi oko svog imena, auru, harizmu. Pesnik „B“ ima Bibliografiju, titule, katedru, spisak nagrada. Prvi je Dionis, drugi Apolon.

Pesnik ne postoji bez publike. A publika, uprkos naporima postmodernista, ipak ne ume pesnika da svede samo na tekst. Ma koliko se trudili da pesniku ukinemo nameru, da izađemo iz osnovne škole i prestanemo da se pitamo „šta je pesnik hteo da kaže“, a da svu pažnju posvetimo pitanju „šta pesma hoće da kaže“ ili „gde sam ja-čitalac u ovoj pesmi“, ma koliko se trudili da se otarasimo diktature autorstva, da prisvojimo tekst, uvek iza svega ostane jedan nedeljivi ostatak. Ostaju pitanja. Ko je ovo napisao? Ko je taj čovek? Ko je pesnik? Gde živi, čime se bavi, od čega živi, ko je „građanin pesnik“? Čitalački apetit je nezasit, često bezobziran, skoro pa kanibalan, on neće samo udobne cipele, hoće i marku tih cipela, celog autora, genija! Publika stvara genija.

dix, portrait as mars 1915

Tip „A“ – Bodler, Rembo, Đura Jakšić, Silvija Plat, Mika Antić, Brana Petrović, neću zaboraviti Bukovskog, onda Alen Ginsberg (na kojim li je drogama?), Ana Ahmatova, čak i Vislava Šimborska. Tip „B“ – duga pauza – Eliot, Miodrag Pavlović, Malarme, Valeri, Ivan Lalić, Seferis (uglavnom muškarci, smeju li žene da budu učene?), Sen Džon Pers, Aneta fon Droste Hilshof (evo, da spomenem jednu). Pesnik „A“ – miljenik „šire“ publike, plebsa. Pesnik „B“ – miljenik intelektualnih snobova. Starozavetni dualizam – rok vs. pop, narodna vs. zabavna muzika, Zvezda i Partizan. Ima li prelaznih tipova, prema Darvinu, prelaznih „biografskih tipova“ (biografija me ovde zanima), ima li izuzetaka? Ima, ali zar je to važno, to me ometa u čitanju, ja hoću ili-ili, hoću „A“ ili „B“, da bih uopšte bio u stanju da čitam, da u čitanju uživam. Ja sam čitalac, gazda, ja stvaram i proglašavam pesnika, elem, izuzeci me ne zanimaju. Tako nekako.

Postoji, u stvari, ipak jedan važan prelazni oblik, malograđanski fetiš, a to je „A plus B“, Klark i Supermen, Erik i njegova Banana, kancelarijski činovnik koji je u slobodno vreme serijski ubica, sve one ličnosti-heroji u koje se da isprojektovati sav čemer svakodnevnice, a te i takve ličnosti žive, svima nam omiljeni, dvostruki život. Ovako je Gotfrid Ben, a o njemu nameravam da pišem, naslovio pred kraj života svoju autobiografiju. Opet šablon, reći ćete, i dajem vam za pravo. Ali ja volim šablon, ja sam svemoćni čitalac, voajer, hoću krv i meso, hoću trač.

dix, vojnik invalid

Detinjstvo, rani jadi, Edip, Frojd bi se obradovao

Maradona je rođen u siromašnoj četvrti toj i toj, u predgrađu Buenos Airesa – tako nekako počinje jedan dokumentarac koji sam voleo kao dečak. Tako počinje i Benova biografija. Rođen je 1886. u jednom seocetu od dvesta ljudi (zove se Mansfeld), na krajnjem severoistoku Nemačke. Otac protestantski sveštenik, starozavetno strog i pravedan, majka… Majka osmoro dece, od kojih je Gotfrid rođen po redu drugi. Društveni status u detinjstvu? Ugled i veze koje je otac imao kao sveštenik, sa jedne strane, dovode mladog Gotfrida u kontakt sa bogatom decom. Se druge strane, teška nemaština i odricanje (očev sveštenički prihod nije bio dovoljan za preživljavanje, pa se porodica bavila i zemljoradnjom) dovode ga u neposredno okruženje siromašnih. Družio se, hvala ocu, i sa aristokratskom i sa decom zemljoradnika. Dobar štof za kasniju rascepljenost.

Ako se setimo Fridriha Ničea i, recimo, Ingmara Bergmana, čiji su očevi takođe bili sveštenici, mogli bismo od Benove edipalne pobune protiv oca i protiv Boga, protiv „boga-oca“, mogli bismo od toga da napravimo pravilo. No, neću tu izlizanu priču o ateizmu, neću ni psihoanalizu, hoću fakte. Skrolujem timeline malo napred, do 1912. godine. Ben ima 26 godina i licencirani je lekar, živi i radi u Berlinu. Benova majka, objekt i izvor bezuslovne ljubavi, umire na teškim mukama od raka dojke. Otac – religiozni fanatik (Benov opis) – ne dozvoljava sinu lekaru da majci ublaži bolove morfijumom, jer „Bog je hteo bol“. Majka umire. Ben sa ocem prekida kontakt. Majka je umetnost. Otac je istorija. Majka je beskraj, sloboda, ekstaza. Otac je struktura, realnost, sistem.

Edip je Sfingu ubio jednom jedinom rečju – čovek. Možda je zbog toga Ben za oružje izabrao upravo reč, a za životnu okupaciju upravo čoveka. Čovek je bolestan, treba ga lečiti, treba izlečiti čovečanstvo. Mladi Ben želi da studira medicinu, logično. Otac mu to, naravno, ne dozvoljava (stara igra), uz objektivna obrazloženja – medicina predugo traje, nema se para, i tome slično. Ben, posle gimnazije, u jesen 1903. upisuje prvo studije evangelističke teologije i filozofije u Marburgu, da bi se godinu dana kasnije prebacio na filološke studije univerziteta Fridrih Vilhelm u Berlinu. Promena nije pomogla – nemotivisan je, nezainteresovan. U leto 1905. godine devetnaestogodišnji Ben konačno biva precrtan sa liste studenata „zbog lenjosti“. Otac mora da popusti. Ben upisuje medicinu, ali – zbog ekonomskih prilika – na Vojnomedicinskoj akademiji u Berlinu. Studije su besplatne, uz uslov da kasnije svaku godinu studiranja vrati po godinom lekarskog rada u vojsci. Studija medicine Ben se rado sećao. Disciplina je postojala, ali u podnošljivoj meri i – mada se sve dešavalo u krugu vojske – bogovi nisu bili generali nego naučnici, ljudi kao Firhof, Helmholc, Lajden, Bering. 1912. godine Ben postaje lekar. Iste godine umire mu majka. Prekida kontakt sa ocem. Postaje finansijski samostalan. Kako kaže u jednoj pesmi iz tog perioda („pesma“? pa on piše?) – izgubljene majke, cela zemlja – / grobnica puna očeva: – sinovi su sada veliki/ i podižu crvena božanska čela/ goli u pijanstvu razularene krvi. To je trenutak kada Ben stupa i na književnu scenu.

egon schiele

Ben i ekspresionizam

Ako želimo da Benove pesničke okupacije, po key-word principu, onako strukturalistički grupišemo u dve suprotstavljene grupe motiva, mogli bismo to da uradimo ovako: 1) formativni, trezveni, racionalni element sa rečima kao što su glava, mozak, lobanja, lično, duh, stvar, Ja, kamen; 2) anarhični, ekstatični, vitalistički element u rečima plavet, krv, more, strujati, teći, rana, pijanstvo, daleka sreća, daleka večnost, dubina, jeza.

Ben stupa na književnu scenu 1912. kao predstavnik ekspresionističke avangarde. Književna revolucija bila je donekle slična onoj koja se dešavala u nemačkom slikarstvu, istovremena i relativno nezavisna od slikarskih grupa Plavi jahač i Most. Umetnici više ne ulepšavaju i ne podražavaju već stvaraju stvarnost. Umetnik je dekadentan, sit šupljeg moralisanja i licemerja građanskog društva. Umetnici se okupljaju u kabareima, izvode performanse, žive i pišu oslobođeni malograđanskih stega. Piše se šokantno, neumereno, često i blasfemično. Postoji neprestani veliki uticaj francuske moderne, ali društvene okolnosti u Nemačkoj daju umetnosti poseban kolorit. Nasuprot klimatskom sivilu i nasuprot sivilu građanske svakodnevnice, boje su jarke, sve pršti, praska, krvari.

PROČITAJTE I OVO:  Tolkinove epske junakinje

Dominantne teme su kraj sveta, rat, smrt, slobodna ljubav, mašine, vozovi, kretanje, grad, alijenacija pojedinca. Mnogi su ovo kasnije obeležavali kao proročki element, kao anticipaciju Prvog svetskog rata. Primerenije je reći da su tadašnji mladi umetnici pevali opelo jednom mlitavom i licemernom građanskom društvu, da je apokalipsa o kojoj su pevali bila apokalipsa devetnaestovekovnog esencijalističkog pogleda na svet. Pored Bena, predstavnici ekspresionističke poezije bili su Jakob van Hodis, Alfred Lihtenštajn, Georg Trakl, Bertolt Breht, Elza Lasker Šiler, Franc Verfel, Georg Hajm, Ernst Štadler… Mnogi od njih nisu preživeli Prvi svetski rat.

Franc Marc - Zwei Katzen, blau und gelb, 1912

Ples sa leševima, eros i tanatos, godine zaleta

Nisam vičan pisanju biografija, ali za sve postoji prvi put. Čini mi se ipak da je objektivno teško pohvatati gde je sve bio i šta je radio Gotfrid Ben počev od 1912. godine pa do kraja Prvog svetskog rata. No, prihvatam izazov.

Po završetku Vojnomedicinske akademije Ben prvo kratko vreme radi kao vojni lekar pri bataljonu Berlin-Štandau. Zatim iz zdravstvenih razloga (šetajući bubreg, imaju ga mnogi) biva otpušten iz vojne službe i zapošljava se na odeljenju patologije klinike Vestend u Berlin-Šarlotenburgu. Ključna godina. Pedantni biografi beleže da je Ben za godinu dana (1912-1913.) uradio ukupno 197 obdukcija. Neki idu čak i dotle da tvrde kako je pisanje obdukcionih nalaza i popunjavanje protokola presudno uticalo na formiranje i zaoštravanje Benovog preciznog, deskriptivnog stila. Ja ne bih išao toliko daleko. Elem, fakat je da je Ben u tih godinu dana bio do grla u formalinu i da je posmatrao, opisivao i secirao mnoga beživotna tela. Smrt i sav njen besmisao.

Pitanje je kako bi izgledao Benov proboj na književnu scenu da nije bilo svih tih leševa. Kažu da je najveći deo pesama iz zbirke Mrtvačnica i druge pesme (1912) napisao za jednu noć. Potreba da umetnički osmisli svu tu smrt, da joj se naruga, da je nadvlada? Ironično, lagano, a opet sa tom njemu svojstvenom ekstatičnom notom (recimo razneženost pred gnezdom malih pacova koje iznenada otkriva u nečijoj utrobi, u pesmi Lepa mladost). Nije teško pretpostaviti kakav je skandal izazvalo pojavljivanje Benove prve knjige u puritanskom književnom okruženju. Nije samim tim teško ni predstaviti oduševljenje na koje je Mrtvačnica naišla u krugovima – da se izrazim socijalistički – književne omladine.

Da damo sad malo traču na volju? Jer o biografiji je ovde reč, o iskustvenim podsticajima. Bilo je i vrsnih patologa, sa mnogo boljim skorom obdukcija, mnogo njih, pa niko o tome nije pisao pesme. Da li su samo leševi uticali na Benov pesnički razvoj? Ne govorim ovde o lektiri, o književnim podsticajima, o biografiji pričam. Mlad čovek, pa gde je seksualni, gde je emotivni život? Buran. Iste godine dok radi na patologiji Ben se zabavlja sa poznatom pesnikinjom jevrejskog porekla Elzom Lasker Šiler, ravno 17 godina starijom od sebe. Ponovo Edip? Potreba za majčinskom figurom kratko posle majčine smrti? Ili – da budem surov – pomalo sračunatosti, koristoljublja u celoj toj avanturi, malo muške prostitucije? Način da se uđe u književne krugove? Žena kao trofej? Od svega pomalo, pretpostavljam, kako to obično biva. Elem, ljubav je obostrana, Elza posvećuje Benu mnoge svoje pesme, Ben Elzi posvećuje svoju drugu knjigu pesama, onu sa edipalnim naslovom Sinovi (1913).

Idemo dalje. Krajem 1913. Ben dobija vodeće mesto na patologiji ginekološke bolnice Šarlotenburg, gde se nije dugo zadržao. Zatim neposredno pred izbijanje rata kao brodski lekar isplovljava za SAD. Iste, 1914. godine ženi se Editom Brosin, iz ovog braka 1915. godine rađa se Benovo jedino dete, ćerka Neli.

Grosz, George Metropolis 1916

Prvi svetski rat baca ga u novu odiseju. 1914. angažovan je kao vojni lekar na Zapadnom frontu, kao sanitetski oficir učestvuje u osvajanju Antverpena, dobija pritom čak i orden – Gvozdeni krst druge klase. Spominjem ovo zato što, nažalost, nije bio imun na ordenje. Ali do toga ću doći kasnije. Konačna ratna odrednica – sudbina se opet poigrala – bila je jedna bolnica za prostitutke u osvojenoj Belgiji. Sa jedne strane, Ben je kao vojni lekar bio dužan da prisustvuje egzekucijama, svedoci su govorili o hladnoj profesionalnosti sa kojom je obavljao dužnost konstatovanja smrti, recimo čak i pri pogubljenu čuvene britanske medicinske sestre Edite Kavel. Po pitanju istorijskih previranja Ben je bio težak fatalista, sa jakim osećanjem dužnosti. Sa druge strane, život mu je uporno stavljao pred nos živopisne likove margine i podzemlja. Prostitutke, omiljena tema francuske umetničke boemije, setimo se samo Tuluza Lotreka, omiljena tema i ekspresionističkih slikara, spomenimo Kirhnera i Šilea. A kod Bena – recimo – Sav taj šljam u uskim cipelicama,/ Ruskinje, Jevrejke, mrtvi narodi, daleke obale,/ sve se to smuca kroz prolećnu noć ili Vrata skliznuše: jedna žena./ Spržena pustinja, hananski smeđa./ Čedna, puna udubljenja./ Sa njom stiže miris. Jedva da je miris,/ to je samo slatka oblost vezduha/ nad mojim mozgom. Telo! Seks, čula, sloboda, sva ta niskost, razularenost, grešnost koju je u istorijskoj klanici nemoguće osuditi, o kojoj je jedino i vredelo pevati. Da li su prostitutke u vreme rata najpošteniji humanisti?

Droga? Kokain? Bilo je i toga. Mnogo mnogo kasnije, u jednom pismu Ernstu Jingeru, Ben će elegantno zapisati: „Ako bih u ovoj prilici smeo da spomenem, kažem Vam da droge lično niti uzimam niti sam ih uzimao, ako izuzmem jednu kratku epizodu sa kokainom u Prvom svetskom ratu“ (1951). To samoraspadanje, slatko, duboko čeznuto,/ koje mi daješ (pesma Kokain, 1917) ili O, noći! Već sam uzeo kokain/ i krv je u pogonu, raspodeljuje se./ Kosa sedi, godine lete,/ moram… (pesma O, noći, 1917). Burne godine. Pesnici su pevali o depersonalizaciji, o samoponištavanju, o otuđenju. Obezličenost se prelivala u raznim sferama. Droge su bile bekstvo, jedno od slatkih obećanja. Bilo je pesnika koji su im u to vreme potpuno podlegli, setimo se Georga Trakla.

Ko zna gde bi Bena odvela ova briselska epizoda da godinu dana pre kraja rata iz nepoznatih razloga nije demobilisan. 1917. vraća se u Berlin, nekoliko nedelja radi kao lekar-asistent na dermatologiji klinike Šarite, a onda u jesen iste godine otvara privatnu praksu kao specijalista za kožne i polne bolesti.

kirchner, leipziger strasse 1914

Benove pesme

Ben je veliki zanatlija, stilista, zastupnik forme. Čak i kada deluju najspontanije, njegove pesme su plod pažljivog rada. Pisanje je za njega laboratorija, on pesme ne piše, on ih pravi. Njegove pesme su mozaici, montaža, vešta krojačka dela sastavljena iz krpica među kojima se ne vidi šav. Ben ne voli reč „kao“, nego „je“, metafora zauzima mesto poređenja. Ne voli glagole jer oni ne daju drugim rečima da dišu. Kraljice reči su imenice, one su stožeri i odrednice kroz koje pesma plovi. Njegova omiljena boja je plava, ona je more, nebo, dubina, beskraj, neiskazivost. Ton njegovih pesama je istovremeno i naučno-egzaktan i ekstatičan. Čista pesma je ona koja sama iz sebe zrači, kristal jezika, brilijant, isijavanje. Voli redukciju, sinegdohu, majstor je kovanica i neologizama, prava muka za prevodioce. Pesme, kako kaže, nisu osećanja, pesme su upravo ono što ostane kada se osećanja odstrane. Njegove pesme su nepredvidljive, one su događaj u jeziku, iznenađenje, čudo, one ne pripovedaju, one su antiteza naraciji, one se ne daju prepričati, sušta su nenarativnost, lirika. U poimanju forme i pesme, Ben je nepopravljivi idealista, perfekcionista. Pesma mora ili da bude savršena ili da je ne bude, jer poezija ne trpi osrednjost. Ben je asketa. Nema, kako kaže, uzaludnijeg posla od pisanja poezije jer nema savremenog pesnika koji je za života uspeo da napiše više od 6-7 savršenih pesama. Pesnik je, dakle, u pokušajima da se izrazi stalno osuđen na neuspehe. 50 godina rada i teške askeze, a sve zbog tih 6-7 savršenih pesama. Tako je Ben video poeziju. Sa izlaskom iz ekspresionističke faze, Benov stil se u osnovi nije mnogo menjao. Nije doduše, kako su godine odmicale, više u njegovim pesmama bilo one sudbonosne note, ekstatičnost je sve više ustupala mesto rezignaciji, kontrastiranje je ustupilo mesto nijansiranju, ali sam pristup pisanju ostao je isti.

PROČITAJTE I OVO:  Bajka o bajkama iliti Kojekakva čudesa što ne može biti

nolde, tanz 1910

Građanski život, put ka Akademiji, flert sa nacistima

Godina je 1918. rat je završen. Bilo je, kažu, među ekspresionistima i takvih koji su se ratu radovali, sa nadom da će u njemu biti sahranjeno trulo građansko društvo. Ove nade su surovo raspršene u klanicama bojnih polja širom Evrope. Ben ima 32 godine i počinje da vodi naporan građanski život. U ulici Merigdam u Berlinu imao je lekarsku ordinaciju, a odmah pored nje i mali stan u kojem je provodio mnogo vremena. Supruga i ćerka za to vreme žive na drugoj adresi, u ulici Pasau, i Ben ih ne posećuje često. Nezavisnost mu je bila potrebna za književni rad, ali nije manjkalo ni ljubavnih afera. 1921. zabavlja se sa 12 godina mlađom bibliotekarkom Getrudom Cences, a kasnije ga dovode u vezu sa fotografkinjom Fridom Ris, kojoj je posvetio jednu pesmu. Benova supruga Edit umire 1922. godine, a brigu o ćerci Neli preuzima danska operska pevačica Elen Overgard.

Dvadesete godine, period Vajmarske republike, bile su ekonomski veoma teške. Kao poražena strana u ratu, Namačka je morala da plaća velike ratne odštete, vladala je stalna recesija, inflacija le ličila onu na našu devedesetih, novčanice su se štampale i štampale i štampale. Ni Benova lekarska ordinacija nije bila bogznakako profitabilna i on je, na ličnom planu, bio u osnovi nesrećan. Naporan lekarski rad ne donosi mu ekonomsku stabilnost, a čak ga ni književni uspesi (kontinuirano objavljivanje pesama i eseja, sve brojniji kritički osvrti na njegovo delo, učešće tu i tamo u novinskim polemikama) ne ispunjavaju. Ili, kako je tih godina zapisao: Ovo nije život, ovo svakodnevno mackanje i ušpricavanje i šarlatanstvo, a uveče takav umor da ti dođe da urlaš… Da, neopisivo sam umoran i beživotan i opet naizgled, a o tome tek nema šta da se kaže, sva ta besmislenost postojanja u čistoj kulturi i bezizglednost privatne egzistencije u svoj njenoj rasejanosti.

Evo nas kod te čuvene modernističke rascepljenosti, zjapa između građanske i umetničke egzistencije, od kojih je svaka podjednako uzaludna, zjapa između kulture i istorije koji je obeležio Benov duhovni svet. Uopšte – dualizam, dvostrukost, životna dijalektika – sve ono što su mnogo kasnije postmodernisti sa velikim apetitom dekonstruisali. No, reći ću ovde da se radilo o istorijskom periodu u kojem nije bilo moguće živeti drugačije. Vraćam se sada kratko na one stereotipe o pesnicima. Stereotipu A pripisao sam buran život i poeziju koja nastaje kao destilat iskustva. Stereotipu B pripisao sam učenost i poeziju koja nastaje kao reciklaža pročitanog. Ben je imao buran život, ali dovoljno je pročitati makar jedan njegov esej pa videti o kakvom se intelektualcu radilo, o kakvoj načitanosti, o kakvom renesansnom duhu. Kako su godine prolazile, zjap između umetnosti i istorije, između kulture i politike, postajao je kod Bena sve veći. Zastupnik neograničene slobode u umetničkom stvaranju, Ben je u političkom i društvenom pogledu postajao sve veći konzervativac. Građanski život do nekog trenutka uspešno je odvajao od umetničkog. Njegovi medicinski saradnici nisu imali pojma o tome da se bavio književnošću.

Ben je ipak bio samo čovek. Nailaze godine koje će ga obeležiti. Godine 1928. postaje član nemačkog PEN-a, a 1932. primljen je u Prusku akademiju umetnosti (ekvivalent svima nam omiljenoj SANU), gde ubrzo postaje predsednik sekcije za književnost. Vrtoglavi ulazak u politički kulturni fokus. Ko bi rekao da je ovaj čovek toliko poštovao institucije? Ako je umetnost za njega bila svetinja, otkud u njemu potreba da veruje da svetinja mora da ima svoj hram, Akademiju? Nacisti 1933. godine dolaze na vlast, sastavljaju se liste nepoželjnih pisaca, većina njih odlazi u emigraciju, naročito oni jevrejskog porekla. Ben ostaje u Akademiji. I ne samo što ostaje! Na privatno pismo Hajnriha Mana, koji iz emigracije pokušava da ga dozove pameti, Ben odgovara javnim obraćanjem „književnim emigrantima“ u jednom govoru na radiju. Poručuje im, između ostalog, da ne razumeju istorijski trenutak, da se u Nemačkoj dešava narod, da je lako praviti se pametan iz francuskih kupališta, da treba zasući rukave i staviti se u službu novoj državi, takve stvari. Celu je salvu reakcionarnih poštapalica sasuo izbeglim piscima. Ali ni on nije bio nacistima po volji, te već krajem 1933. iz Akademije biva sklonjen. Totalitarni sistem voli realizam, voli umetnost razumljivu, pitku, propagandnu, ona koja će da „oplemeni“ narod. A Ben se tu nije uklapao. Za naciste je bio samo stari dekadent prerušen u novo političko ruho. Za svoje nekadašnje prijatelje bio je moralni izdajnik, otpadnik. Ben ostaje sam. U svakom pogledu sam. Da li je to zaslužio? Jeste.

Benova dalja biografija za vreme nacističke vlasti i za vreme Drugog svetskog rata može da stane u nekoliko rečenica. 1935. ostavlja svoju ordinaciju i reaktivira se u vojnoj službi, pa će kao vojni lekar biti raspoređen prvo u Hanoveru, a od 1937. opet u Berlinu. 1938. ženi se svojom sekretaricom Hertom fon Vedemajer, sa kojom će provesti i ratne godine. U privatnim pismima iz tog perioda (zakasnela pamet) oštro se suprotstavlja nacističkom režimu, 1938. godine nacisti zabranjuju objavljivanje njegovih knjiga. Iste godine premešten je u grad Gožov Vjelkopolski u današnjoj Poljskoj, gde će kao vojni lekar u tamošnjoj kasarni provesti ceo Drugi svetski rat i gde je napisao veći deo autobiografije. Godine 1945. vraća se u Berlin, ponovo preuzima staru lekarsku ordinaciju. Iste godine supruga Herta izvršava samoubistvo morfijumom plašeći se, kako kažu, brutalnosti Crvenoarmejaca. Ben i žene. Pesnik i mrtva draga. 1946. godine oženiće se zubarkom Ilzom Kaul.

Otto Dix, prostitutke

Uticaj na posleratnu književnost

Benova književna rehabilitacija posle Drugog rata ide dotle da postaje idol mnogim generacijama mladih pesnika. Njegovo predavanje Problemi lirike iz 1951. godine, koje je na poziv održao studentima univerziteta u Marburgu, predstavlja prelomnu tačku, prekretnicu u kojoj jedan stari modernista ostavlja svoje, i ne samo svoje, književno zaveštanje. Ben postaje neizostavna figura nemačkog i evropskog modernizma. Njegova kontroverzna biografija ostaje potpuno odvojena tema, baš kako je to za života i želeo, a istovremeno nema istoričara književnosti koji ga ne ubraja u najveće savremene nemačke pesnike. Postoji kilometarska bibliografija prikaza, analiza, interpretacija i studija njegovog književnog dela, neizostavan je i na internet forumima, česta tema doktorskih disertacija.

PROČITAJTE I OVO:  Knjige oko prestola - Zašto je Igra prestola toliko popularna?

U svojim kasnim spisima o umetnosti i savremenom pesništvu, Ben je beskompromisno oštar i jezgrovit, zarazno podsticajan, sentenciozan. Njegove rečenice postaju motoi za kasnije pesničke pravce. Šta za Bena znači pisati, umetnički stvarati? Znači: Razoriti svoje unutrašnje biće rečima kako bi se otvorio prostor i formulisala potreba da se čovek izrazi, da blista, da svetluca, bez obzira na opasnost i ne osvrćući se na događaje. U osnovi nihilista, Ben u umetničkom činu vidi nepobedivi vitalizam, jedinu moguću pobedu nad istorijskim besmislom. Samim aktom stvaranja, artizma, samim čudom stvaranja, umetnik pobeđuje istoriju i nadvladava nihilizam.

felixmuller, smrt pesnika 1925

Dvostruki život

Česta je pojava da mladi anarhisti pod starost postanu konzervativci, mnogi su veliki levičari u starosti zatvarali luk prema desnici. Ni Ben tu nije bio izuzetak. Epizoda sa nacistima, ta jedna jedina godina teškog političko-društvenog greha, morala je da ga opameti. Jer bio je kažnjen, zaista kažnjen. Od kraja 1933. pa sve do kraja rata živeo je potpuno skrajnuto. Po povratku u Berlin zabrana objavljivanja knjiga produžava se i za vreme novih (pogađate – sovjetskih) vlasti i traje sve do 1948, kada se Ben konačno ponovo vraća u književni život (u Zapadnoj Nemačkoj). Možda ga je upravo taj sudbonosni flert sa nacistima naveo da u književnom delovanju posle Drugog svetskog rata izađe iz šablona, iz tipskog uljuljkivanja davno afirmisanog autora u staru slavu. Književno delovanje poslednjih godina života Ben je nastavio punom snagom, sa jedne strane verovatno svestan činjenice da je jedan od retkih preživelih predstavnika nekadašnje avangarde, sa druge strane rešen da što jasnije skoncentriše i formuliše svoje književno zaveštanje. Publika, pre svega mlađa publika, jer mladi odlučuju o budućnosti, znala je da njegov napor prepozna i vrednuje.

Ben umire 1956. godine, kratko posle 70. rođendana, nekoliko meseci nakon što mu je postavljena dijagnoza raka kostiju. Uspeo sam na Jutjubu da iskopam snimak jednog televizijskog intervuja sa Benom, 2-3 meseca pred smrt. Potpuno sabran, pomalo retor, jedan proćelavi čikica, sasvim neutralan, običan, u činovničkom odelu, sa pozom pruskog junkerskog oficira koje se, kako kažu, još od mladosti nije otarasio. I mladi voditelj koji ne uspeva da sakrije divljenje i koji naravno ne dira tamo gde se ne dira. (Ako smem da zloupotrebim prostor, bio bih zahvalan ako bi mi neko nekako dostavio nedostupni dokumentarac Jirgena Mirmajstera – Gotfrid Ben, Šakal i anđeo iz 2006, u produkciji ZDF-a.)

benn 1

Počev od 1948. pa do smrti Benov novi književni uspon razantan je. Za tih osam godina objavljuje više od 10 knjiga, 1951. dobija prestižnu književnu nagradu Georg Bihner, 1953. ga čak i država odlikuje nekakvim Krstom zaslužnog građanina. Ono što ovde želim da podvučem je to da Ben nije bio jedini pisac čija je biografija bila uprljana odnosom prema nacistima. Bilo ih je još. U političkom pogledu, on je bio važan jer je nastupio kao pokajnik, on je o svojim greškama otvoreno govorio i pisao. Ako mi je dozvoljeno da budem strog, reći ću da je i ta priznanja u knjizi Dvostruki život poprilično stilizovao (te malo skrati citat onog svog govora na radiju 1933, te kaže da u onoj poplavi političkih programa niko tada nije mogao da pretpostavi da su nacisti toliko ludi i rešeni, te da je kroz ceo život imao mnogo prijatelja Jevreja, poznati repertoari izgovora). Svoje istorijsko pokajanje u toj knjizi vešto je retuširao pesničkim i poetičkim pasažima – malo politike, pa poetski intermeco. Kažem, elem, da se ni u tom svom pokajništvu nije baš samobičevao i valjao po blatu. Ali bio je, verujem, svestan da je jedan od retkih koji će uraditi makar toliko. Ko je šta zamerio Ernstu Jingeru na primer? Svojim priznanjem naišao je na široku političku rezonancu kod čitalačke publike, ponudio je – onako lekarski – melem na ranu kako mnogima čija savest nije bila mirna, tako i svim moralnim čistuncima ovozemaljskim. Malograđanština? Ništa novo. Svi savremeni pesnici bili su malograđani, kaže kratko i jasno Ben u knjizi Dvostruki život. Klasno gledano, da budem precizan, građanin pesnik razapet je između večitog nezadovoljstva i zajedljivosti sitne i licemerne snobovštine krupne buržoazije.

Da se, konačno, opet vratim na one stereotipe o pesnicima, na one krvne grupe A, B i AB (postoji možda i nulta?), kako ih čitalačka publika svrstava. Gde je u svemu tome bio Ben? U koju grupu da ga svrstam, ja, verni čitalac? Ko je bio „građanin pesnik“? Da budem iskren – niko, apsolutno niko, telo i prah, gomila hrabrih i kukavičkih postupaka, repertoar navika, mana i vrlina, svega i svačega, trska na vetru, „građanin pesnik“ rodio se, živeo i umro, možda dospeo i na obdukcioni sto, bio seciran, meren, gledan pod mikroskopom, analiziran, zapisan u protokole. Šta je od njega ostalo? Pesme, priča, ove moje reči.

Autor: Marko Stojkić

Dodatak – dve Benove pesme

Karijatida

Iščupaj se iz tog kamena! Rasprsni
udubljenje što te zarobljava! Odšumi
u polje! Narugaj se kamenim vencima –
Gledaj – niz bradu pijanog Silena
iz njegove večito opijene,
hučne, neponovljive krvi koja tutnji,
vino mu kaplje na stidnik.

Pljuni tu pomamu za stubovima: samrtne
staračke ruke podigoše ih, drhteći
prema zastrtim nebesima. Poruši
hramove pred žudnjom svoga kolena
u kojem čezne ples!

Rasprostri se, smrtonosno se rascvetaj, o, okrvavi
svoju meku leju od rana što zjape:
gledaj: Venera s golubovima opasuje ruže
oko ljubavne kapije bokova –
gledaj poslednji plavi dah ovog leta
kako po morima hrizantema plovi prema dalekim
obalama mrkim kao stabla: gledaj
kako se dani ovaj poslednji čas sreće-laži
naše južnosti,
visoko zaoblučen.

(prevod Slobodan Glumac)

Podzemna železnica

Meka jeza. Cvetna jutra. Kao
iz toplog krzna nadolazi iz šuma.
Neko crvenilo se roji. Velika narasta krv.

Kroz svo to proleće evo je neznana žena.
Njena čarapa na članku, to gde se završava
daleko je od mene. Jecam na pragu:
nežno cvetanje, neznane vlažnosti.

O kako joj usta žderu blagi vazduh!
Ti ružo-mozgu, morska krvi, ti višnja pomračino,
zemaljska lejo, o kako iz bokova strujiš
i bacaš taj korak taj dah kojim hodaš.

Tama: sada joj živi pod suknjom:
samo bela zver, puštena. I mutav miris.

Jadni moždani pas. Čvrsto zauzdan Bogom.
Tako sam sit ove glave. O otvorila bi je
tako nežno jedna skela od cveća
i otekla bi i mirisala i pljuštala bi.

Tako rastrojen. Tako umoran. Hoću da pešačim.
Beskrvno po putevima. Pesme iz vrtova.
Senka i potop. Daleka sreća: umreti
u spasonosno dubokoj morskoj plaveti.

(prevod Marko Stojkić)

Knjige na srpskom:

– Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac (Nolit, 1984)
– Gotfrid Ben, Dvostruki život, prevod Mira Litričin (Svetovi, 1991)
– Gotfrid Ben, Problem genija – odabrani eseji, prevod Snežana Minić-Veljović (Udruženje izdavača i štampara Jugoslavije, 1999)

Tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 4, 27. maja 2013.