Senka tragedije koja obavija “Frankenštajna” inspirisana je misterioznim samoubistvom starije polusestre Fani Imlej.
Frankenštajnovo čudovište, poznato svim ljubiteljima horora, nije oživelo pod udarom munje, već je rođeno u mašti mlade Meri Šeli tokom tmurnog odmora na planinama iznad Ženeve.
Godina bez leta
Te 1816. godine, poznate i kao „godina bez leta“, vulkanski pepeo zaklonio je sunčeve zrake, a Meri i njeni prijatelji, među kojima su bili i ozloglašeni pesnici Lord Bajron i Persi Biši Šeli, takmičili su se u pričanju strašnih priča.
Međutim, nova zbirka dnevničkih zapisa mlade autorke, koja će biti objavljena u martu, otkriva da su mračni tonovi njenog romana proizašli iz nečeg mnogo ličnijeg i bližeg domu.
Dnevnički zapisi, pisma i kratke priče Meri Šeli iz tog perioda, prvi put objedinjeni, ukazuju na to da je senka tragedije koja obavija Frankenštajna inspirisana misterioznim samoubistvom njene starije polusestre, Fani Imlej. Fijona Sempson, pesnikinja i proučavalac dela Meri Šeli, koja je napisala uvod za ovu zbirku, tvrdi da se iza ove tragične smrti krije porodična sramota koja je obeležila roman. Sempson takođe veruje da je pronašla lažni alibi koji otkriva istinu.
Tračevi visokog društva
Te godine, Meri, tada još poznata kao Meri Godvin, vratila se iz Švajcarske i sa svojim ljubavnikom Persijem, koji je bio oženjen, i njihovim malim detetom iznajmila stan u Batu.
„Nadajući se mirnom mestu za život, našli su se u samom srcu tračeva visokog društva koje povezujemo sa Džejn Ostin“, ispričala je Sempson za „Observer“.
Tragedije su brzo usledile. U novembru te godine, Persijeva supruga Harijet izvršila je samoubistvo utapanjem u londonskom jezeru Serpentin. Imala je samo dvadeset i jednu godinu. Nedugo zatim, Merina sestra Fani, prvo dete čuvene Meri Volstonkraft i američkog diplomate Gilberta Imleja, oduzela je sebi život u hotelskoj sobi u Svonsiju.
Tajanstveno putovanje
Dok je istraživala biografiju Meri Šeli, Sempson je u arhiviranim stranicama lista Cambrian Times pronašla članak o pronalasku Faninog tela. Među dokazima o identitetu tela bili su donji veš sa inicijalima i svilena maramica. Ipak, ključno pitanje za Sempson bilo je zašto je Fani putovala preko Bata do Svonsija umesto direktno iz Londona.
„Stanica kočije nalazila se pored crkvenog dvorišta opatije, gde su Meri i Persi tada živeli”, započinje priču o svojim otkrićima Fijona Sempson.
“Na dan kada je Fani stigla u Bat, Meri je u svom dnevniku zapisala da je otišla u šetnju sa Persijem zbog časa crtanja, što inače nikada ne pominje“, objašnjava Sempson.
Ona sumnja na porodični sukob, verovatno izazvan Faninim osećanjima prema Persiju.
„Možemo pretpostaviti da je Fani tog dana srela Persija, jer je on odmah krenuo za Svonsi čim je čuo za njenu smrt. Mnogo je dokaza da je Fani razgovarala s nekima od njih. Postoji i naznaka da je bila zaljubljena u Persija. Možda je tada poslednji put odbijena“, dodaje Sempson.
U rečima Frankenštajnovog čudovišta “usamljen sam i nesrećan. Samo neko ružan kao ja mogao bi me voleti“ – Sempson prepoznaje tužan glas Fani Imlej, koja je često opisivana kao „obična“.
Izdavač Rebeka Rasel, koja stoji iza nove zbirke, ističe da je za razumevanje Meri šeli važno poznavanje ovog perioda u Batu.
„Meri je često bila u senci svog čudovišta, svog supruga, koji je bio pomalo sebičan, i, naravno, u senci velike slave njene majke. Ali, ona je nosila ogromnu odgovornost – kao sestra, partnerka, majka i ozloglašena ‘druga žena’. Ova zbirka pokazuje njenu izuzetnu životnu priču“, zaključuje Rasel.
Izvor: Gardijan/Bookvar magazin/M.A.
