Ne znam kako bih nazvao stvarnost u kojoj živim. To nije stvarnost, to je bolest, napisao je Filip David u romanu “Kuća sećanja i zaborava”, upravo ovenčanom NIN-ovom nagradom za roman godine.
Na početku razgovora napominje koliko mu znači NIN-ova nagrada, kako ona može biti veoma dobra za knjigu, a opasna za pisca… Pričamo o tome kako je u središtu romana lik Jevrejin koji je Drugi svetski rat preživeo jer se pod drugim imenom krio u drugoj porodici, kako se osećao krivim za smrt svog brata, kako se puno godina potom u Kući sećanja i zaborava sreo sa sobom i svojom prošlošću… Prepliću se na stranicama knjige i nadovezuju pitanja identiteta, holokausta, zaborava…
O dečaku koji se krije pod drugim imenom u vreme Drugog svetskog rata pisali ste i u scenariju za film Gorana Paskaljevića “Kad svane dan”. Koji je bio vaš ključni motiv za ovaj roman?
– Imao sam utisak da se malo na pravi način pisalo o onome što se ovde događalo za vreme okupacije, o logorima, stratištima. Hteo sam da napravim vrstu istorije Holokausta u Srbiji. Čitao sam obilje istorijske građe, ispovesti… Uvideo sam da nemam snage niti mi je fah da se bavim istorijom, a pisanje jeste moj svet. Nastojao sam, takođe, da kroz ljudske sudbine, tragedije, pa i kroz iskustva moje porodice u Drugom svetskom ratu preispitam fenomen zla, može li se definisati…
I?
– Ne može se obuhvatiti u jednoj knjizi. Nisam naučnik, teolog, filozof… da otkrijem samu prirodu zla. U svakom slučaju, ponavlja se, obnavlja, narasta… I danas je sve prisutnije; od terorističkih napada pa nadalje.
Rekli ste da je ovo vaša najličnija knjiga?
– Jeste. U njoj ima moje biografije i biografije moje porodice. Mi smo preživeli jer smo se u vreme Drugog svetskog rata skrivali pod lažnim imenom u jednom fruškogorskom selu. Fascinantno, seljani su znali ko smo mi i niko nas nije odao. A da se saznalo, da je došlo do nacista, do ustaša – celo selo bi stradalo.
Šta je to bilo na delu pa je u tim ljudima prevagnulo ka dobru?
– To je uvek pitanje… I u ovim našim danima, i u tragičnom raspadu Jugoslavije, gde je bilo užasnih zločina, bilo je dobrih, velikih ljudi… Recimo Srđan Aleksić. Ima ljudi sa velikim LJ koji jednostavno ne dopuste da zlo zavlada. Mislim da upravo takvi ljudi održavaju čovečanstvo. Ljudi kojima je moralna tačka jaka, koji čuvaju vrednosni sistem, principe… Ima jedna jevrejska legenda o pravednicima. Nekad se kaže da ih ima 36, nekad 72, kojima ne znamo svi imena, ali oni čuvaju ravnotežu u svetu, čuvaju da se svet ne raspadne.
Tema fašizma, kojom se u knjizi bavite, kako je istakao NIN-ov žiri, vrlo je aktuelna i danas?
– U knjizi govorim i o tome da zlo ima mnoga lica. Za vreme Drugog svetskog rata imalo je lica gestapovaca, nacista, njihovih saradnika… Danas ima druga, ali suštinske odrednice zla koje su činile fašizam postoje i danas. I ne samo da postoje nego su sve prisutnije, sve jače, sve vidljivije. Mogli bismo nabrojati niz primera, ali ono što je bitno – zlo ne možete locirati na jedno mesto, u jednu naciju…
Kako vidite savremenu sliku Srbije?
– Haotično, konfuzno. Nedefinisana politika. Srpske vlasti ne znaju šta hoće kada je o bitnim, globalnim stvarima reč. Srce vuče na istok, razum kaže zapad. Mislim da bez jasne politike, bez vizije i koncepta nema nikakvog rešenja, odnosno izlaza iz ove komplikovane situacije. Evropska unija je u dobroj meri birokratizovana. I to nam, naravno, ne odgovara, nije dobro. Ali mora se imati u vidu da i na istoku ima pojava neke vrste fašizma.
Mislite li da postojeća vlada ima snage da vodi Srbiju u dobrom smeru?
– Ne mislim. Jer najveći broj onih koji vode Srbiju vodili su je i devedesetih. Veliko pitanje mogu li oni koji su je doveli u ponor u kom je danas iz tog ponora da je izvuku, koliko god se našminkali. Uvek imate utisak da nose maske. Pogledajte oko sebe. Dominira nestručnost jer je država partijska. I prethodne su države bile partijske, ali se nekada mnogo više vodilo računa o kvalifikacijama i stručnosti. Sad je dovoljno da si blizak partiji na vlasti ili u njoj i možeš dobiti manje-više sve. Ljudi ulaze u partije da bi rešili egzistencijalna pitanja. Politika je postala sinonim za grabež.
U knjizi preispitujete i fenomen koji čini da čovek bude u službi zla, postane zao. Oni koje je društvo odbacilo zbog nacije, boje očiju… neretko razvijaju samomržnju usled koje su u stanju da učine i najgore stvari?
– U psihijatriji postoji sindrom koji se zove jevrejska samomržnja. Ali je taj fenomen prisutan i kod drugih. Vrlo je prisutan kod nas u ratovima devedesetih, i ne samo tad, zbog čega sam se i bavio time u knjizi. Najveći srpski nacionalisti bili su ljudi čije poreklo ima i druge korene. To važi i za Hrvatsku, ustaše da ne nabrajam, kao i u raznim drugim društvenim situacijama, samo je u ratnim okolnostima najeksplicitnije. Dakle, da bi u nekoj kritičnoj situaciji dokazali lojalnost sredini u kojoj žive, a verujući da će tako da sakriju svoje poreklo, svoje korene, odnosno “greh” zbog kog ih sredina optužuje, u stanju su da počine najgore stvari. To je psihijatrijski problem koji se posle reflektuje na društveni, politički i na druge planove, a koji može biti jači od čoveka. Recimo, gledajući sa strane, vi se samo zapanjite kako do juče pristojni, normalni ljudi odjedanput postaju mračnjaci, nacionalisti, agresivci…
To nameće i pitanje koliko društveni kontekst režira lični život pojedinca?
– Zavisi od pojedinca, a vrlo često u izuzetno velikoj meri.
Izvor: Blic
