Čini se da su autori najčešće upadljivo nesaglasnih poetika i izraza u tinejdžerskoj teskobi pronašli ono čvorište kasnijih lutanja i preispitivanja iz kojih se da izroditi kvalitetna i emotivno upečatljiva književnost, a u kojoj ne mora nužno da uživa samo mladež.
Nakon dugog čekanja pojavio se srpski prevod možda i najvoljenijeg romana Harukija Murakamija naslovljenog Kafka na obali mora (s japanskog prevela Nataša Tomić, objavila Geopoetika). Ovaj roman predstavlja sublimat onog najboljeg iz proze i literarnog pristupa Murakamija; tako su tu potencirana kontemplativnost, vešto balansiranje na samoj razmeđi stvarnosnog i oniričnog, dosta pop-kulturnih referenci, bibliofilije i šire zaljubljenosti u bit i moć umetnosti, te naoko haotičnih lutanja i samoizgona…
“Kafka na obali mora”
Sve to je ovog puta Haruki Murakami predočio kroz priču iskazanu u dva manje-više istovremena toka – kroz ispovest odbeglog tinejdžera koji spas iznalazi u bajkovitoj privatnoj biblioteci i ostarelog i u čudni mikrokosmos zaronjenog lovca na utekle i otete mačke. Naravno i ovog puta je teško sažeti Murakamijev narativ u samo par jasnih i efektnih rečenica. Ako je to ikako moguće svesti na samo jednu stavku, recimo da su glavni motiv Kafke na obali mora tihi ćar i golemi potresi koje sa sobom nosi svesno odustajanje od nepogrešivo zavodljivih kratkoročnih iluzija. I upravo na tom planu Murakami u potpunosti poentira, stvarajući delo koje objedinjuje intelekt i emocije, baš kao što će i mlađani Kafka, glavni junak ovog romana, shvatiti da se ni u pobune i konačne bitke sa vlastitim i demonima svojih porodičnih istorija nikako ne može bez jednog i drugog u ravnoteži.
“Svakog dana”
Na drugom polu stoji Svakog dana Dejvida Levitana. Svakog dana (preveo Miloš Mitić, objavila Dereta) počiva na jednostavnoj a domišljatoj potki – neznano zašto, kanda, pukom igrom sudbine još od rođenja mladić zvani naprosto A svakog jutra se budi u novom telu, boreći se pritom da ostane i u kakvom-takvom saglasju sa svojim varljivim ‘ja’. Naravno, ovakva osnova zahteva i zaplet, koji se u konkretnom slučaju tiče nenadanog zaljubljivanja A u mladu lepoticu koja je izgleda rada da ga prati po krivudavoj putanji tih njegovih iznuđenih lutanja. Levitan tako ubrzo svoj roman usmerava put krunskog motiva – borbe sa nenadanim žudnjama u tim drastičnim uslovima odrastanja i sazrevanja. Ako konsekventnost u izrazu prihvatimo kao legitiman autorski izbor i najčešći sadržitelj dela američkih pisaca koji, poput Levitana, pristižu iz novinarskih redova. Uočljiva narativna lobovanja (A se seli u tela isključivo svojih vršnjaka uglavnom na geografski omeđenom prostoru jednog okruga) moramo sebi predočiti kao nužnost, Svakog dana je zanimljiva i dovoljno vešto u delo sprovedena „young adult“ proza, a ukoliko možete da prevladate pristup i napravite otklon prema tematskom okviru ove proze, onda se roman preporučuje i starijoj i književno zahtevnijoj čitalalačkoj publici.
Piše: Zoran Janković
Izvor: City Magazine
