Dona Tart je pravi pisac za vas ako čitate svakih deset godina, i to samo ogromne knjige, ali i ako volite odlične trilere sa odvratnim likovima.
Još od kada je pre dvadeset i dve godine izdala svoj prvenac Tajnu istoriju, lik minijaturne američke spisateljice, Done Tart, ostaje pod velom misterije. Retko se pojavljuje na javnim događajima, još ređe daje intervjue. U novinama se jedino mogu naći hvalospevi njenog uglađenog izgleda: crno odelo, uredna crna kosa, cigareta u jednoj ruci i džin tonik u drugoj. Dona nikada ne priča o svom privatnom životu, sem ako ne spominje svoje pse ili na francuskom izjavljuje da se nikad neće udati. Pisac Bret Iston Elis je još davno rekao: „Dona neće moći da bude Selindžer i da bude zastupana od strane ICM [velike agencije za talente]”. No, to je upravo ono što je uradila – bez tvitova koji dovode do internacionalnih skandala (poput Elisovih), svaka njena knjiga se pokazala kao masovni bestseler. Ili makar svaka od cele tri knjige, koliko ih je napisala.
Koja je Donina tajna formula?
Na očajničku žalost fanova, Tartova u proseku izdaje jednu knjigu po deceniji, trebalo, ne trebalo. Čak i uz činjenicu da je u proteklih dvadesetak godina svakodnevno pisala, ovaj vremenski jaz ne zvuči toliko čudno kad se u obzir uzme da ni jedna njena knjiga nema manje od 550 strana. Takođe, Dona sve prvo piše rukom pa prekucava, što vam može pokazati ili koliki je perfekcionista ili koliko je luda (vi odlučite). Kada sveske u kojima piše postanu previše komplikovane za praćenje, ona prekuca tekst, sortirajući ga po bojama: roze nacrt, sivi nacrt, plavi nacrt. Istraživanja za knjigu shvata vrlo ozbiljno: za poslednju je krenula da istražuje pre dvadesetak godina kada je u Holandiji videla sliku Češljugar, po kojoj knjiga nosi naziv.
Ovaj recept za pisanje svakako nikad nije izneverio Donu: Tajna istorija joj je pre izdavanja donela $450,000, a zatim je postala instant bestseler. Popularnost ovog romana se dobro vidi u komentaru autorke teksta povodom dvadesetogodišnjice prvog izdanja: „Svi koje sam znala su čitali [Tajnu istoriju] – prvo moji prijatelji, onda ostale devojke s moje godine, a onda se činilo da je cela škola čita. U jednom momentu jedva si mogao da prošetaš hodnikom ili uđeš u učionicu a da ne vidiš prizor poznatih korica […] Moji prijatelji i ja smo pričali o omiljenim likovima isto koliko smo pričali o članovima omiljenih bendova”. Danas, dvadeset i dve godine nakon što je ova knjiga objavljena, na koricama mnogih drugih romana se pojavljuje: „Knjiga koja podseća na Tajnu Istoriju”; izdaju se članci o tome koje bi vam se knjige mogle svideti ako vam se ova svidela, a autori širom sveta navode Donu Tart kao inspiraciju. Tajna istorija se smatra kultnom knjigom američke moderne književnosti i ta titula je vrlo odgovarajuća s obzirom na postojanje pravog kulta fanova ovog dela.
Po čemu je pisanje Done Tart toliko posebno? To je vrlo dobro pitanje s obzirom na okolnosti. Time što je prvencom stekla slavu ne može se zaključiti da je imala niz grešaka na kojima je učila. Knjigu je izdala odmah nakon fakulteta, bez pomoći poznatih pisaca koji bi je na sva usta hvalili (iako se družila i studirala sa danas prepopularnim Istonom Elisom, slavu su stekli u isto vreme). Konačno, po njenim knjigama još uvek nisu snimljeni filmovi koji bi je vinuli u ekonomska nebesa, izmenivši priču i pretvorivši likove u daleko dopadljivije i lepše verzije iz alternativnog univerzuma. Stoga se mora doneti čudnovati i neočekivani zaključak: Tajna istorija je jedna vraški dobra knjiga.
Tajna istorija
Mada se najčešće klasifikuje kao misterija, ne postoji mnogo toga mističnog u radnji ove knjige: poput nekih drugih pisaca koji sve karte otvore na početku, već u prvoj rečenici Tartova kaže da je Bani ubijen i nagovesti ko su ubice, među kojima se nalazi i narator. Ako odmah otkrivamo ko su, jedino pitanje koje ostaje je zašto ljudi onda nastavljaju da čitaju gromadu od 500 i kusur strana?
Objavimo odmah loše vesti: Tajna istorija je glomazna, u delovima razvučena i sadrži puno opisa. Uz to je pisana iz neslavnog prvog lica, a Ričard Papen igra dvojaku ulogu naratora i najdosadnijeg lika u ovom delu (a moguće i šire). No i pored svega šanse su da ćete, kada završite čitanje i sklopite korice, odmah guglovati: „Knjige koje liče na Tajnu istoriju”.
U centru priče se nalazi klika pametnih, bogatih i lepih studenata starogrčkog koji u slobodno vreme piju, igraju kriket, prave bahanalije za prizvanje Dionisa i slučajno ubiju nekog – dakle, svakodnevni ljudi koji se bave svakodnevnim aktivnostima. Dona se ne zamara trivijalnostima poput određivanja antagoniste: svi likovi su zloće, a ponajviše oni glavni. Ne očekujte da se sa njima poistovetite, a ako vam to i pođe od ruke, postoji šansa da nešto nije u redu sa vama. No, čak i uz sociopatske tendencije, Henri, Francis, Bani (koji iznenađujuće nije zec i muškog je roda), Kamila i Čarls su intrigantni, a ponekad im se omaši pa budu i dopadljivi.
Verovatno vam je već kod bahanalija i ubistva postalo jasno zašto je Tajna istorija tako popularna, a postoji svakako još podosta razloga. Ipak, prava lepota ovog romana leži u pisanju Done Tart koja je uspela da napravi savršen balans između ubistva i lepote, i svojim poetičnim stilom konstruiše ovaj nesvakidašnji triler i njime pomeri granice žanra.
Mali prijatelj
Nakon uspeha Tajne istorije svi su verovali da će Dona Tart izdati desetine bestselera, po mogućstvu i dalje pišući o lepim, mladim ljudima kojima se omakne koje ubistvo. No, Dona je imala druge planove, a oni su podrazumevali da nestane na deset godina. Kada je Mali prijatelj konačno izašao 2003. godine, fanovi su bili začuđeni: zašto se radnja dešava na jugu? zašto je akcenat priče na dvanaestogodišnjoj devojčici? zašto nema prefinjenog ubacivanja latinskih rečenica, već radnja ima čak i komične elemente? Kvalitet Malog prijatelja se upravo krije u tome što nije Tajna istorija. Umesto da kopira samu sebe, kao što su mnogi već probali da je kopiraju, Dona Tart je odlučila da ispriča potpuno drugačiju priču, i to je učinila perfektno.
Knjiga počinje opisom ubistva devetogodišnjeg Robina koje se dešava dok je njegova sestra, protagonistkinja Harijet, još bila beba. Od tada se njena majka potpuno povalči, ostavljajući vaspitanje ostale dece služavki i baki Edi, stamenoj južnjačkoj dami koja nema živaca za dramu. Odrastajući u senci ubijenog brata, Harijet sa dvanaest godina odlučuje da u svoje ruke preuzme traženje ubice. Iz ovakvog opisa možemo dobiti utisak da se radi o trileru i misteriji, ali mada to nije sasvim netačno, ne očekujte napetu detektivsku priču sa magičnim razrešenjem. Mali prijatelj je prvenstveno knjiga o odrastanju, porodičnim tragedijama i uvrnutim rodbinskim odnosima na jugu SAD, a misteriju stavlja u drugi plan. Kao što je rečeno u jednoj od kritika, to je „priča o detinjstvu onakvom kakvo jeste, naizmenično očaravajućem i zastrašujućem.”
Istina je da su mnogi fanovi Tartove ovim delom razočarani. Neki zbog toga što nimalo ne podseća na Tajnu istoriju, neki jer im je dosadno, a neki jer likovi imaju, za promenu, po koju vrlinu. Ali ni loše reakcije čitatelja nisu mogle da potisnu sve dobre komentare i činjenicu da je knjiga dobila sjajne kritike i gomilu nagrada. Opet uzburkavši književnu scenu, Dona Tart je bila spremna da se još jednom povuče na deset godina.
Češljugar
Kada je prošle godine izašlo njeno treće delo, Češljugar, Dona je pokazala da je jedino što može da nadmaši Donu Tart – Dona Tart; za samo godinu dana ova knjiga je oborila čitanost Tajne istorije.
Češljugar nije preveden kod nas; mada je Laguna izdala prve dve Donine knjige, nemaju plan da uskoro prevedu i najnoviju, verovatno zbog loše prodaje prethodnih. Ako ste u mogućnosti, možete je čitati na engleskom ili drugim jezicima na koje je prevedena, jer je sledeća moguća opcija da sa sa polica knjižare zgrabite njene prethodne dve knjige i time ubediti Lagunu da je i Češljugar vredan izdavanja. Do tada vam nudimo kratak prikaz.
Ova knjiga donekle kombinuje teme iz prva dva Donina dela – bogate ljude sa istočne obale i tragično odrastanje protagoniste. Priča prati Teodora Dekera od momenta kada on čudom preživi ogromnu eksploziju koja ubija njegovu majku tokom njihove posete muzeju. Sticajem oklonosti, on iz muzeja umesto suvenira odnosi remek delo Karela Fabricijusa, Češljugar, koje predstavlja osnovni motiv knjige i alat koji dalje uvlači Tea u svet umetnina i kriminala.
Mnogi su primetili izvesne sličnosti Češljugara sa Tajnom istorijom – čak se i jedan od likova pojavljuje na kratak momenat. U isto vreme, Češljugar je potpuno drugačiji. Teo je, kao narator, daleko interesantniji od Ričarda, čak poseduje karakter i emocije sa kojima se neko normalan može poistovetiti! Po Doninom dobrom običaju, likovi nisu klasično dobri ili zli, ali su realni i simpatični. I upravo likovi i odnosi među njima nose priču od 800 strana u kojoj se, ruku na srce, malo toga konkretnog dešava. Pored malobrojnih koji se opet žale da je knjiga razvučena, čitaoci su mahom oduševljeni elegancijom pisanja i lakoćom sa kojom se ova knjiga čita.
Uprkos Pulicerovoj nagradi i poređenjem pisanja sa Dikensovim (Stiven King), Češljugar je dobio i pojedine gadne kritike. Najistaknutija je kritika u Njujorkeru koja za ovo delo kaže da treba da se klasfikuje kao dečja literatura. Nakon očitog pitanja da li kritičar i inače svojoj deci daje da čitaju dela sa obilatim opisima drogiranja, seksualnim temama i krađom umetnina, treba istaknuti da je Njujorker i za Lolitu rekao da „nije vredna pažnje ni jednog odraslog čitača”.
***
Da li onda treba da se upustite u avanturu čitanja Tartove, ako već niste? Zavisi koliko ljubavi gajite prema dugim, neuobičajnim pričama o antiherojima sa sumnjivim shvatanjem morala. Nadamo se mnogo, jer je pisanje Done Tart svakako zaslužuje pažnju koju dobija u drugim delovima sveta. No, ne morate žuriti da odmah pročitate sve tri knjige jednu za drugom. Imate bar još devet godina dok Dona eventualno ne izda još nešto.
Autorka: Anja Zlatović
Preuzeto sa sajta Kultur! Kokoška magazin
