Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu, a nakon završenih studija arhitekture preselio se prvo u London, a zatim u Lisabon gde živi, prevodi i piše na maternjem i na portugalskom jeziku. Posebno je ponosan na svoja dva sina i svoje prevode Ive Andrića na portugalski i Žožea Saramaga na srpski.
Nakon brojnih tekstova za srpske, hrvatske, portugalske i brazilske pisane medije objavio je i zbirku Odakle sam bila više nisam i druge lisbonske priče za kojom je usledio i njegov prvi roman Estoril koji mu je nedavno doneo i nagradu Zadužbine Branka Ćopića za prozu.
Zamolili smo ga da za Bookvar preporuči nekoliko knjiga koje bismo ovog leta mogli da ponesemo na plažu.
– Moje iskustvo veli da se na plažu nose knjige koje se brzo i glatko čitaju i da je uvek bolje poneti nekoliko malih nego jednu veliku knjigu, za slučaj da vam neka ne legne, promenite. U stvari, najiskreniji bih bio kada bih vam preporučio svoje knjige, budući da sam se mnogo trudio da ih napisem i jako mi je drago kad ih neko procita, ali pošto nije pristojno, evo mog izbora tuđih pet knjiga za plažu.
*Kofer, Sergej Dovlatov. To su pripovetke iz sovjetske rusije iz koje je pisac pobegao s jednim koferom. Svaka priča je vezana za jednu stvar iz tog kofera. Dovlatov je Genijalan pripovedač. Naizgled lak, a višeslojan.
*Velika sveska, Agota Krištof. Nedavno sam otkrio ovu knjigu. Pročitao je za jednu noć. Nije nalik ničemu što sam ranije čitao, i odlično je. Klasik.
*Tiho teče Misisipi, Vladimir Tabašević. Poetski roman koji me je podsetio na Dnevnik o Čarnojeviću. Odličan, ko voli i ume da čita poeziju.
*Ugrađivanje straha, Rui Zink. Nije što mi je drugar, ali Portugalac Rui Zink je napisao jednu odličnu knjigu. I nju krasi ono što ja volim, ozbiljne stvari su obrađene na ležeran način. 
*Sto godina samoće, GG Markes. Prošlog leta na plaži sam iznova, posle ko zna koliko godina, pročitao ovo remek delo. Početak znam napamet.
“Mnogo godina kasnije, ispred streljačkog stroja, pukovnik Aurelijano Buendia nije mogao a da se ne priseti onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led.
Makondo 
je tada bilo selo od 20 kuća od blata i trske podignutih na obali reke čije su se bistre vode valjale koritom od kamenja, uglancanog, belog i velikog kao preistorijska jaja.
Svet je bio tako nov da je mnogim stvarima nedostajalo ime i da bi ih pomenuli morali su da ih pokažu prstom.”
