Razumevanje književnosti kao poslednjeg pribežišta zdravog razuma naglašava Kišov zahtev za poetičkom samosvešću. Samo ako je poetički utemeljen i sa razrešenim osnovnim pitanjima o smislu i ulozi književnosti pisac može da se raspozna u mreži sveta i da, istovremeno, ne izneveri književnost kao umetnost, a da ipak odgovori na kardinalne izazove vlastitog vremena.
Ako Kišova poetička osa, na prvi pogled, oscilira između poetike i etike, između Vladimira Nabokova, koji je „krucijalnu činjenicu dvadesetog veka – logore – prevideo, otklonio od sebe kao materiju nedostojnu njegovog pera“, i Karla Štajnera sa 7.000 dana u Sibiru, onda je to samo zato što takav pristup proizlazi iz same prirode Kišove literature. „To sam samo hteo: da skrenem pažnju na opasnost od jednostranog gledanja na stvari“, kaže Kiš u eseju „Mediteran i Zlatno runo“. Ovo određenje eseja kao opomene, kao ljudskog glasa iz vremena nasuprot himerama ma koje ideologije ili ma kog stereotipa ili pozicije u mišljenju, moglo bi da stoji kao prolog za najveći deo Kišove esejistike u kojoj se književnost i u širem smislu kultura uzimaju kao protivteža politici i moćima stereotipa.
Odgovarajući na pitanje: „Zašto pišem?“, Kiš se nedvosmisleno opredeljuje za katarzičnu, individualizovanu funkciju književnosti: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ U ove tri rečenice, uprkos njihovoj metaforičkoj stilizaciji, iskazana je poetička pozicija Danila Kiša. Pisanje kao izraz nezadovoljstva čini od njega homo poeticus-a koji nužno mora da izrazi i sitlizuje to nezadovoljstvo sobom i svetom. Ali homo poeticus, upravo zbog te stilizacije, nikada neće postati homo politicus iako stvarnost Kišovog vremena i akumulirano nezadovoljstvo taj izbor nude kao najrealniju mogućnost. Nezadovoljstvo u književnosti mora da ima formu i utoliko Kišov izbor postaje složeniji od izbora koji su preduzeli neki od njegovih velikih prethodnika kojima se bavi u esejima.
Na jednoj strani ovog mogućeg izbora stoje Markiz de Sad i Rejmon Keno. Tumačeći njihov briljantni stil i umeće varijacija zahvaljujući kome se na beskrajno mnogo načina intepreterira jedna te ista tema, i to posve nezavisno od konkretnih izazova društvene ili istorijske stvarnosti, Kiš artikuliše odlučujući vlastiti prigovor: „Jer zašto to mora biti beznačajna tema koja se varira?“ Govoreći o de Sadu, Kiš otvara pitanje repetitivnosti, zbog čega su Sadova dela „uprkos Markizovoj bezmernoj erotskoj fantaziji, užasno monotona, jer tu se ’ništa ne događa’“. Upravo u tome što se tu „ništa ne događa“ Kiš prepoznaje suštinski problem umetnosti koja se zadovoljava repetitivnošću svoje fantazije ili tehničkim umećem vlastitih varijacija, pri čemu odustaje od događaja koji ispunjavaju upravo to vreme.
Nulti događaj jeste onaj trenutak u kome Kiš veruje da se započinje uobličavanje samosvesne umetnosti. Ako se „ništa ne događa“, onda u Kišovoj poetici nije moguće izraziti ni nezadovoljstvo sobom i svetom. Utoliko se Kiš opredeljuje za poetičke mogućnosti koje svojom prozom otvaraju ili nagoveštavaju Borhes i Nabokov. Kiš uzima Borhesa kao svog prethodnika zbog činjenice da je ovaj „aboutissement jednog dugog traženja one narativne forme koja će postići najveći stepen iluzije stvarnosti“, ali će, kako naglašava u više svojih poetičkih spisa, uspostaviti presudno važnu meru razlike u odnosu na Borhesa tako što će borhesovskim mistifikacijama i maštarijama suprotstaviti priče koje su „izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja“. U toj tački susreta samosvesne poetike i brutalne političke i istorijske stvarnosti nastaje neuporedivi složaj Kišove poetike kojoj je potrebna forma kao protivteža haosu stvarnosti i stvarnost kao prvorazredan izazov po-etičkog koncepta pripovedanja.
Uviđajući, dakle, suštinske opasnosti i aporije u književnosti modernog doba, Danilo Kiš oblikuje vlastitu poetičku poziciju na temeljima autonomije književnosti i, istovremeno, izrazito jasnog uverenja da je književnost autentični glas iz svog vremena. Kiš ne apsolutizuje nijednu od dve oprečne mogućnosti (jogi ili komesar, Nabokov ili Kestler), već samim svojim poetičkim izborom pokazuje sve razmere pogubnosti svake apsolutizacije po smisao književnosti. Jedan od presudnih značaja Kišove esejistike jeste upravo u tome što ona pomno izlaže piščeve poetičke izbore, artikuliše njegovu poetiku i pripovedački postupak i pokazuje razloge zašto je njegov izbor bio upravo takav.
Nastala u susretu života i literature i umetnosti i stvarnosti, Kišova poetika, nesvakidašnje jasno definisana u njegovim esejima pisanim od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina, kao svoje ključno pitanje vidi prepoznavanje osnovnih pitanja konkretnog ljudskog vremena iskazanih, pri tome, briljantnim stilom i majstorstvom izabrane i pronađene forme.
Odbacujući figuru homo politicus-a u korist homo poeticus-a, Kiš iskazuje dramu modernih vremena u kojima niti poetika sme biti napuštena, niti čulo za živu stvarnost sme biti ugašeno. „Književno delo živi u vremenu i prostoru, vremenom i prostorom omeđeno“, kaže Kiš oglašavajući tako svu kontradiktornost pozicije književnosti razapete između trenutka i večnosti, odlučnih pitanja dana i prvih i poslednjih pitanja svakog ljudskog vremena. U tom zadatom vremenu i prostoru književnost mora da bude i jogi i komesar u istom času kako bi sabrala i svoje metafizičke sile i svoje razumevanje društvenog i istorijskog trenutka.
U tom susretu Danilo Kiš vidi razloge svoje literature i uzroke svog poetičkog koliko i ljudskog izbora. Na tom susretu utemeljeno je i poslednje pribežište zdravog razuma.
Autor: Gojko Božović
Izvor: Arhipelag
