Knjiga „Černobiljske jagode“ Vesne Goldsvorti je spomenik jednom vremenu, posveta životu koji uvek, čak i pod radioaktivnim oblakom, nađe način da opstane.
„Imala sam četrdeset i jednu godinu i nisam bila sigurna da li ću dočekati četrdeset i drugu“, piše u uvodu svoje knjige Černobiljske jagode Vesna Goldsvorti koju je, u prevodu Zie Gluhbegović, objavila izdavačka kuća Geopoetika.
Ostavljena daleko od svoji beležaka, biblioteka i svih drugih pomoćnih sredstava koje je inače koristila tokom pisanja, a u želji da svom, tada dvogodišnjem, sinu ostavi dokument koji bi mu objasnio vreme u kome je živela njegova majka, Goldsvorti započinje pisanje svoje autobiografije.
U žurbi da nasledniku ostavi poslednju poruku pre potencijalnog kraja koji je u tom trenutku izgledao prilično izvestan ona veći deo rukopisa završava u odeljenju za postoperativnu negu bolnice Čering kros u Londonu.
Kako jednom Anglo-Srbinu, u potpunosti detetu 21. veka, objasniti prošlost zemlje i doba koji više ne postoje? Njenu prošlost koja je za dečaka bila udaljena koliko je za njegovu majku vreme kolonijalnog perioda u kome su britanski istraživači tragali za izvorom reke Nil ili za tajanstvenim gradom Z.
Kako, uostalom, objasniti nekome SFRJ? Kao da nije dovoljno komplikovano objasniti Hladni rat i Istočni blok. Pisaću mašinu, indigo papir ili samizdat?
A SFRJ jeste bila jedna od najčudnijih pojava tog neobičnog i jedinstvenog doba u istoriji čovečanstva.
Zemlja na razmeđi, ne samo Istoka i Zapada, komunizma i kapitalizma, Sovjetskog saveza i Sjedinjenih Američkih država, već i svih onih suptilnih distinkcija različitih diktatura ili slojeva same ideologije.
SFRJ je bila zemlja našeg puta u komunizam, samoupravljanja, farmerki, stripova i rok muzike (koja je, opet, često ilegalno ulazila u zemlju).
Kako uostalom i prosečnom Englezu, a knjiga je pisana na engleskom, objasniti Balkan? Kakve su to, zaboga, černobiljske jagode? Da nije bilo popularne serije na HBO, pitanje je da li bi nove generacije i znale kakvo značenje krije Černobilj.
Kao doktorka književnosti koju drži u malom prstu Vesna Goldsvorti zna da odgovor leži u onom poznatom. Započni od poznatog, a nepoznato će se već nekako uklopiti i, na koncu, dati smislenu celinu.
I tako svoju priču plete oko univerzalnih stvari, kao što su roditelji, sestra, bake i deke, ujaci, tetke, a zatim i pričom o sopstvenom detinjstvu (jer svako ima detinjstvo), odrastanju, školovanju, zaljubljivanju i onom drugom, pa čak i o emigraciji i međunacionalnim brakovima koji su danas, na ovoj planeti digitalnih nomada, svima poznati.
A tek između redova (jer komunističke države su, zaista bile zemlje između redova, zemlje prećutanog, neizgovorenog, samo pomišljenog…) ona govori o magičnoj zemlji koja više ne postoji.
Ono što čini posebnu draž ovoj knjizi jeste subjektivnost individualnog sećanja kojim autorka pribegava.
„Da sam napisala linearni narativ svog života – od rođenja do sadašnjeg trenutka – bilo bi to prisiljavanje moje priče da primi oblik koji ona nema onako kako ej ja pamtim, i odbacivanje upravo onih obrazaca i lajtmotiva koji mi se čine najzanimljivijim“, pojašnjava autorka u pogovoru svoje knjige.
Upravo se zato tokom pisanja nije vraćala svojim dnevnicima ili rokovnicima koji su čuvali informacije koje možda nisu odgovarale onome što se autorka seća i što danas smatra važnim segmentima svog života.
„U ovoj knjizi pišem o svojoj prošlosti i o prošlosti svoje porodice onako kako ih se sećam“, objašnjava autorka u pogovoru. „Ovo nije verna rekonstrukcija prošlosti; to je otisak individualnog sećanja.“
Možda je upravo u tome tajna velikog uspeha i privlačnosti ove knjige. Sada, kada je autorka preživela svoj susret sa smrću i kada ima 76% šanse da dočeka stoti rođendan, knjiga ide stazom, prilično neočekivanog, uspeha.
„Zbunila me svojim uspehom“, piše Goldsvorti u predgovoru srpskom izdanju knjige.
Već posle nekoliko meseci od engleskog izdanja, knjiga dobija i nemački prevod, a tu je i serilizacija u Tajmsu i na Bi-Bi-Siju, tekstovi o knjizi u gotovo svakom kulturnom dodatku u zemlji, odlično posećene književne večeri, redovi za potpisivanje na promocijama, brojni intervjui, fotografisanje za medije, pisma obožavalaca.
Rasprodat tiraž prvog i drugo izdanje srpskog prevoda objavljenog prošle godine svedoče da interesovanje za ovu knjigu ne jenjava i da i dalje nastavlja da privlači publiku svoji šarmom i neposrednošću.
Černobiljske jagode su više o obične, mada prelepo napisane, biografije. U pitanju je, veoma ličan, spomenik jednom vremenu, posveta životu koji uvek, čak i pod radioaktivnim oblakom, nađe način da opstane. Knjiga o životu koji ćete prepoznati.
Piše: Milan Aranđelović
