Orhan Pamuk u svom novom romanu pruža sliku epidemije koja polako jenjava, opisuje aktuelni rat u Ukrajini, ali nudi i detektivski roman u stilu Šerloka Holmsa.
Kada je pre šest godina započeo rad na svom novom romanu proslavljeni turski pisac i dobitnik Nobelove nagrade Orhan Pamuk nije ni slutio da će svet u kome će objaviti knjigu Noći kuge (kod nas je ovu knjigu u prevodu Mirjane Marinković objavila izdavačka kuća Geopoetika) mnogo više ličiti na onaj opisan u romanu nego onaj u kome je napisan.
Samo komedijant slučaj je mogao da dovede do toga da najslavniji turski književnik počne da piše o temama koje će u potonjim godinama ceo svet pratiti u direktnom televizijskom i internet prenosu. A veći deo planete će i uzeti učešća u ovim dramatičnim događajima.
Smeštajući radnju svog novog romana u proleće 1901. godine i na izmišljeno ostrvo Menger, autor nije mogao ni da nasluti da će univerzalne književne metafore koje je želeo da prenese ubrzo postati globalna stvarnost. Ono o čemu je Pamuk pisao, ceo svet će, pa i mi u Srbiji, proživljavati.
Svoje fiktivne opise epidemije kuge koja je na početku dvadesetog veka izbila u 29. provinciji Osmanskog carstva, Pamuk će nekoliko godina kasnije, dok je već radio na završnici romana, moći da uporedi sa onima u stvarnosti.
U romanu je opisano sve ono što smo i mi proživeli. Negiranje epidemije i odbijanje da se prihvati stvarnost, kako od strane pojedinaca tako i društva, veoma nam je poznata. Reakcije i interesi privrednika, trgovaca i političara koji su opisani u knjizi takođe su nešto sa čime smo se suočavali tokom epidemije koju je izazvao virus kovid-19. Scene u kojima sveštenstvo odbija da prihvati stvarnost i, zajedno sa pastvom, zahteva da se karantin ne odnosi na verske objekte, vernike i religiozne službe je još nešto o čemu je Pamuk pisao ne znajući da će naša stvarnost postati upravo takva. Sve veći broj umrlih na ostrvu neće ubediti stanovnike da su kugu izmislili (ili doneli) upravo lekari, a da je jedini spas protiv bolesti molitva, vera u Svevišnjeg kao i bajalice i talismani koje prodaju pojedini sveštenici. Poznato?
I dok pandemija virusa kovid-19 polako jenjava, Noći kuge Orhana Pamuka ne gube na svojoj aktuelnosti.
Naprotiv.
Jer ostrvo Minger, sa svojim mitskim etničkim i jezičkim korenima, iako nastanjeno hrišćanima i muslimanima i veoma heterogeno kada je u pitanju jezik, vera i etnos, pod uticajem velike opasnosti pred kojom se našlo, biće pozornica za još jedan događaj koje ceo svet nedeljama uživo prati.
Ostrvo Migner, opkoljeno i izolovano ratnim brodovima globalnih sila kako kuga ne bi napustila ostrvo, istovremeno ugroženo neprijateljem koji svakodnevno odnosi na desetine života, biće plodno tlo za ubrzan nastanak mingerske nacije.
A to je ono što poslednjih nedelja gledamo u Ukrajini. Iako verski, etnički i jezički veoma neujednačena i raznolika, Ukrajinu je ujedinio neprijateljski vojni napad i ubrzao formiranje nacionalnog identiteta.
Isto to opisuje i Orhan Pamuk u svom novom romanu. Oni procesi za koje je potrebno dosta vremena na izmišljenom ostrvu Minger događaju se u ta tri opisana meseca. Poseže se za drevnim lokalnim mitovima i u potrazi za legendarnim korenima ne preže se od izmišljanja i falsifikovanja kako istorije i istorijskih činjenica, tako i arheoloških otkrića. Ostaci upravo pronađene stare grčke statue žene postaće tako ostaci davno zaboravljene prve mingerske kraljice.
Romantizuju se i aktuelni događaji čiji učesnici postaju mitske figure, a njihove zastave, oružja koja koriste ili pravni dokumenti koja donose odmah se beatifikuju i postaju deo novouspostavljenog nacionalnog panteona.
Ne moramo gledati ka Ukrajini kako bismo prepoznali ove stvari. Dovoljno je setiti se onoga to se dešavalo tokom raspada Jugoslavije i u njima prepoznati ono što je Pamuk opisao u svojoj knjizi.
Osim aktuelnih priča o epidemiji i nastanku nacije, Noći kuge su i detektivska priča. Naime, na ostrvu je neko ubio glavnog zdravstvenog inspektora Bonkovski-pašu, te sultan Abulhamid šalje na ostrvo svog zeta doktora Nurija sa zadatkom da zaustavi epidemiju, ali i da pronađe ubicu. Kao veliki ljubitelj detektivskih romana, sultan želi da doktor reši slučaj koristeći „metode Šerloka Holmsa“.
Jedina zamerka ovom, inače sjajnom, romanu može se staviti stil, način pripovedanja tako tipično „orhanpamukovski“ koji se sporadično dešava pojedinim Pamukovim romanima. Način na koji autor pripoveda jednostavno ne drži pažnju i konstantno je potreban izuzetan mentalni napor da bi se održala koncentracija tokom čitanja kako bi se čitalac usredsredio na sam tekst. Potpisniku ovih redova, čiji je ritam čitanja mahom ujednačen na dve do tri pročitane knjige nedeljno, bilo je potrebno gotovo tri nedelje da savlada samo ovaj roman.
Pamuk u ovom slučaju zahteva malo veću angažovanost samih čitaoca, ali zauzvrat pruža zaista odličan ugođaj i upornom i marljivom čitaocu daruje jednu od najboljih knjiga koje su objavljene u poslednje vreme.
Piše: Milan Aranđelović
