Elita je u problemu, njihovi izvori bogatstva su presušili, njihovu civilizaciju spolja napadaju besomučni fanatici – dok iznutra bukti narodna pobuna. Ne, to nije evrozona – to je Vesteros, mitska postojbina „Igre prestola“.
Upravo je JRR Tolkin, otac fantastične fikcije, sumirao privlačnost ovog žanra, koji je u poslednjih 60 godina postao građa moderne kulture: „To je Drugi svet, u koji i stvaralac i posmatrač mogu ući i zadovoljiti svoja čula dok su u njemu“.
Zašto toliko tih fiktivnih svetova liči na feudalizam u krizi? Od Tolkina i CS Luisa, preko stvaralaca međuzvezdanih svetova, poput pisca „Dine“ Frenka Herberta, i sada „Igre prestola“, najuspešniji fantastični romani ne oslikavaju samo spoljni sjaj feudalizma – kraljeve, mučenja i dvoboje – već zaista predstavljaju pravu krizu feudalnog društva.
„Igra prestola“ kao romantizovana kriza feudalizma
U modernoj fantastici uvek postoji kriza sistema: kako kriza ekonomskog poretka, tako i kriza magije koja proističe iz njega. U književnoj teoriji postoji čak i stručan termin za taj ključni trenutak: „popuštanje“. U svojoj Enciklopediji fantastike, Džon Klut i Džon Grant, opisuju popuštanje kao „stalnu pretnju propasti“, koju prate sveprisutna žalost i osećaj nepravde u svetu.
Dok Vesteros priprema svoja u teretani zategnuta i izdepilirana bedra za petu sezonu, proces popuštanja odavno je već uzeo maha. Sa ledenog severa već navire duhovni svet; u prekomorskim zemljama već je počela pobuna robova.
Ekonomiju Vesterosa sve izvesnije očekuje sistemska propast. Vladajuća porodica Lanister svoje je bogatstvo stekla jer poseduje većinu rudnika zlata. U Vesterosu je valuta trometalna: zlatnici, srebrnjaci i bronzane kovanice koje svoju vrednost duguju metalu iz kog se kuju – a ne centralnoj banci i njenoj „garanciji isplate“ kao u stvarnom životu.
Problem je što je u četvrtoj sezoni veliki šef Lanisterskog klana, Tajvin, šokirao sve: rudnici zlata nisu ništa proizveli prethodne tri godine. Povrh toga, Lanisteri duguju tonu para nečemu što se zove Gvozdena banka. „Svi živimo u njenoj senci“, kaže Tajvin, „ali niko od nas to ne zna. Ne možeš da pobegneš od njih, ne možeš da ih prevariš, niti poljuljaš izgovorima. Ako im duguješ novac, a ne želiš da propadneš, vratiš im novac.“
Ako vas ovo dosta podseća na Grčku i Evropsku centralnu banku, to je samo zato što njihov sadašnji sukob reflektuje suštinsku promenu težišta moći do koje je došlo pred kraj feudalizma: dugovi akumulirani tokom korumpiranog pokroviteljskog sistema, čija su sredstva presušila, upravo su ono što je na kraju i srušilo sistem.
Iz feudalizma u kapitalizam?
Ako se istorijski materijalizam primeni na slučaj Vesterosa, zaplet pete i šeste sezone moguće je predvideti. Ono što se desilo sa feudalizmom je to da, kada su se kraljevi našli u dužničkom položaju prema bankama, isprva su to pokušali da srede golom silom. Pravi kralj Edvard III je svoje italijanske bankare zatvorio u Londonsku kulu, sve dok mu nisu oprostili dugove.
Ipak, moć trgovine vremenom je slamala kraljevsku moć. Feudalizam je utro put kapitalizmu, baziranom na trgovcima, bankarima, kolonijalnim pljačkanjima i trgovini robljem. Pojavio se papirni novac, kao i složen bankarski sistem koji je tu da ublaži probleme poput nestanka zlata u vašem rudniku.
Ali da bi se sve to desilo, treba vam vladavina prava. Treba vam da moć kraljeva postane predmet ustavnog prava i moralni kodeks koji će da reguliše poslovanje, trgovinu i porodični život. Do toga neće doći u Vesterosu, gde je lajfstajl elite sinonim za silovanja, pljačkanje, proizvoljno ubijanje, mučenje i usputni seks.
Vesterosu nije potrebna invazija vukodlaka sa ledenog severa, već dolazak nove vrste ljudi: oni bi trebalo da budu obučeni u crno, sa belim čipkanim okovratnicima, ozbiljnim licima i averzijom prema seksu i piću. Drugim rečima, Vesterosu trebaju kapitalisti – poput onih koji nas mrko gledaju sa holandskih portreta iz XVII veka. Kao i u Holandskoj republici i Engleskom građanskom ratu, oni bi trebalo da pokrenu revoluciju.
Takve stvari ne mogu da se dese u svetu fantazije. Proces popuštanja nikada ne sme da se završi; da bi dramska uobrazilja bila uspešna, on mora biti večit kako bi.
Zašto fantazija?
Postoji razlog zbog kog toliko fantastičnih fikcija prisvaja koncept feudalizma koji je uvek u krizi, ali nikada srušen. To je idealna podloga za dramatizaciju svih skrivenih želja ljudi koji žive u modernom kapitalizmu.
Tolkinova generacija – izbrazdana ožiljcima industrijskog ratovanja – žudela je za vrednostima heroizma i milosti, vezivanih za borbe lice-u-lice iz prošlih vremena. Vilijam Moris, čiji je utopijski socijalistički roman Vesti niotkuda smešten u kvazi-srednjovekovni Hamersmit, žudeo je za veštinom, zanatom, lepotom pojedinačnih predmeta – što je bio beg od brutalnosti industrijske masovne proizvodnje.
Budući istoričari društva, kada se budu osvrtali na popularnost „Igre prestola“, neće se mnogo mučiti oko dešifrovanja skrivenih želja generacije navučene na ovu seriju. To su: „sve navedeno“, plus višepartnerski seks.
Zarobljeni u sistemu zasnovanom na ekonomskoj racionalnosti, mi želimo da moć označava nešto više od granice na kreditnoj kartici, ili svrhe našeg posla. Niko ne sedi kod kuće, gleda ovu dramu i mašta da je tek neki rob, seljak ili služavka: pozvani smo da maštamo da smo neki od onih likova sa misijom – Deneris Targarjen, prelepa žena sa pripitomljenim zmajevima, ili neuništivi bradati frajer poput Džona Snoua.
Na socijalnoj psihologiji je da objasni dugoročnu popularnost fantazije i njenu evoluciju ka soft-porn žanru. Politička ekonomija može samo da istakne protivrečnosti i ukaže na to kuda one vode.
Dakle, negde tokom pete ili šeste sezone, predviđam da će Lanisteri pasti, baš kao što su i feudalisti pali, osim ako ne otkriju neku do sada neistraženu teritoriju, punu zlata i lakih žrtava, baš kao što je Španska monarhija učinila tokom stvarne krize feudalizma.
Od početka je misterija da li preko mora, zapadno od Vesterosa, postoji još neka neka zemlja. Moja pretpostavka je da je mora biti i da će neko uskoro biti poslat da je pronađe.
Piše Pol Majson za Gardijan. Prevela Ana Popović.
Izvor: Marks21
