Sajam knjiga ili Međunarodni beogradski sajam knjiga kako glasi njegov pun naziv je manifestacija koja se već više od pola veka održava u glavnom gradu Srbije, Srbije i Crne Gore, SRJ, SFRJ… Kakav je oblik ova manifestacija imala u nekim ranijim vremenima, autor ovih redova, zbog relativno malog broja godina, ne može da kaže. Jasno je kakva je to manifestacija danas i u vremenu na prelasku vekova. Taj i takav Sajam knjiga, uprkos povremenim osporavanjima, organizacionim sukobima i skandalčićima, traje već dugo bez nekih većih problema u formi u kojoj jeste. Ovih dana, i to samo zbog pandemije potencijalno smrtonosnog virusa gripa u narodu poznatog i kao kovid-19, ponovo je aktuelizovano pitanje održavanja Sajma. Pitanje koje se pre svega nameće hoće li ove godine uopšte i biti Sajma knjiga, a ako ga i bude u kom će obimu i u kojoj formi biti održan. Poslednja vest jeste da je Sajam odložen za decembar ove godine. Ono što proizilazi iz ovog osnovnog pitanja jeste i pitanje da li je Beogradu, Srbiji i nama uopšte i potreban Sajam knjiga? Ovakav ili bilo kakav?
Dok su sajmovi knjiga u inostranstvu pre svega mesta okupljanja izdavača, knjižara, trgovaca knjigama, agenata, prevodilaca, lektora, nastavnog kadra srpski, odnosno beogradski, sajam knjiga za ciljnu grupu i kao glavne posetioce ima obične ljude, ljude koji su došli da kupe knjige.
Naš Sajam je mesto gde ljudi dođu da kupe knjigu, a izdavači i knjižari da je prodaju. Prateći program koji je sveden na druženje čitalaca sa piscima jeste marginalan i sporedan događaj čiji je isključivi cilj da se poboljša prodaja knjiga. Sve ovo je praćeno enormnim gužvama na samom Sajmu, gužvanjem oko štandova, velikom bukom, problemima da se dođe na sam Sajam, kao i cenom ulaznice koja nije baš simbolična.
Često se čovek zapita čemu sve to? Čemu to cimanje do sajma, guranje, plaćanje skupih ulaznica i svega ostalog?
Ono što je poenta jeste da se u 21. veku izgubila svrha ovog i ovakvog Sajma knjiga koji je, zapravo, vašar (bez pežorativne konotacije) knjiga. Da li nam je potreban vašar knjiga?
Izdavači i knjižari svoje i tuđe knjige mogu da ponude u svojim knjižarama. Oni koji nemaju proajne objekte knjige mogu da, pod istim pogodnostima što se tiče cene, ponude na virtuelnim štandovima i knjižarama koji se zovu internet sajtovi. Troškovi internet sajtova su daleko manji nego što su troškovi štandova na pravom (čuj mene – pravom) Sajmu knjiga ili u knjižarama. Internet je mesto na kome knjige mogu da se učine dostupnim za kupovinu daleko većem broju ljudi nego što će to ikada biti moguće na nevirtuelnom Sajmu knjiga. Sedam milijardi ljudi su potencijalni kupci. Što je mnogo više od nekoliko stotina ili desetina hiljada ljudi koji tokom sedam dana održavanja Sajma posete ovu manifestaciju. Takođe prodaja na internetu nije vremenski ograničena na nedelju dana i to samo tokom radnog vremena. Na internetu knjige mogu da se prodaju i kupuju tokom cele godine neprekidno, kako danju tako i noću, a i tokom praznika. Internet je mesto koje nikada ne spava. Tako da bi i popusti mogli da budu veći uz isti profit. Da ne spominjem da bi ljudi koji žele da kupe knjige bili pošteđeni maltretiranja oko dolaska, ulaska, buke i gužve. Dodatna ušteda bi im bila i na kartama za prevoz (a mnogi na Sajam dolaze iz unutrašnjosti) kao i na ulaznicama.
Izdavačima, knjižarima, ali i kupcima bi ovaj način komunikacije i trgovine mogao mnogo više da se isplati u svakom obliku. Svi bi uštedeli novac, vreme i živce.
Šta još nudi „pravi“, nevirtuelni, Sajam knjiga? Druženje pisaca sa publikom i potpisivanje knjiga. Potpisi na knjigama i posvete mogu da se budu obavljene i preko izdavača i knjižara koje svoje knjige prodaju preko internet portala ili u knjižarama. Ništa lakše. To se inače već i radi. Što se tiče druženja sa piscima… Opet, ponavljam, ovo je 21. vek. Sa piscima publika može da se druži i komunicira preko društvenih mreža, kroz virtuelne književne večeri koje se organizuju na Instagramu i preko podkasta… Neposredno druženje je moguće na promocijama koje se, uz mnogo lakše bezbednosne i držanje epidemiološki propisanih mera, mogu organizovati po bibliotekama i knjižarama. Ni to nije nikakav problem. Sve to se već dešava.
Nekada je postojao jedan, pomalo neformalan i veoma ilegalan, razlog zbog kojeg su izdavači i knjižari mnogo voleli Sajam knjiga. A to je bilo slabo kontrolisanje izdavanja fiskalnih računa što je omogućavalo da trgovci na sajmu sve pare zadrže za sebe, bez plaćanja fiskalnih i drugih nameta. Bila je to, kako su govorili, „čista lova“. U poslednjih nekoliko godina kontrola je znatno pojačana tako da je gotovo nemoguće kupiti knjigu, a da za nju ne dobijete fiskalni račun. Nije nemoguće, verovatno se to i dalje radi, ali u daleko manjoj meri nego ranije. Kazne su takve da se trgovcima, jednostavno, ne isplati da rizikuju.
Trebalo bi spomenuti i sajmove knjiga koji se u određenim vremenskim intervalima održavaju u celoj Srbiji i gde trgovci imaju prilike da ponude knjige i ljudima koji ne žive u Beogradu i nemaju uslova (ili su zbog nekih obaveza propustili) da posete Beograd i njegov Sajam knjiga. Ovi sajmovi se često održavaju na otvorenom prostoru i manje su posećeni tako da se, u jeku epidemije kovida-19, mnogo manje ugrožava zdravlje i život ljudi.
Ovo je bio neki pokušaj da dođemo do odgovora da li je nama potreban ovaj i ovakav Sajam knjiga, kao i da li nam je uopšte potreban Sajam knjiga. Kako se sada čini, takav Sajam je nepotreban kako kupcima tako i prodavcima. Mnogo veće pogodnosti pruža nesajamska, onlajn, trgovina knjigama, dok Sajam ne da ne pruža ništa više, već otežava situaciju svima, kako ljubiteljima pisane reči tako i ljubiteljima novčanica.
Piše: Milan Aranđelović
