Slobodan svet, nastao na ruševinama onoga što je iza sebe ostavio ludački san o Trećem Rajhu, na početku je delovao kao lepa zamisao. Naročito je potpisnicima Deklaracije Ujedinjenih nacija i ekonomskog sporazuma u Breton Vudsu taj novi svet izgledao lepo za život. Svet oslobođen od nacista. Slobodan za sve države i privatne kapitale. Ali ne i za pojedince. Bilo je potrebno nekoliko godina da bi građani poželeli malo veći komadić slobode i za sebe. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije… Nominalno proklamovane slobode i priče o jednakosti i ravnopravnosti više nisu značile ništa. Bilo je potrebno primeniti ih u praksi svih država, a ne samo kao deo metode pritisaka na zemlje istočnog lagera ili emancipacije bivših kolonija. Ovo države zapadnih demokratija, u jeku Hladnog rata, nisu tako lako mogle da dopuste.
Zbog toga su se građani i građanke navodno slobodnog sveta odlučili na pobune. Muzička, seksualna, kulturna, rasna, feministička, LGBT, a naročito one ideološke… Šezdesete godine su u zemljama zapadnih demokratija bile godine nemira. Bilo je potrebno deset godina borbi da krupni kapital shvati da se među potlačenim grupama krije ogroman potrošački potencijal. Prevedeno na narodni jezik – ženski novac ne smrdi, gej novac ne smrdi, tamnoputi novac ne smrdi, rok novac ne smrdi, hipi novac ne smrdi, novac onih koji imaju seks iz zabave i ne u isključivom cilju prokreacije ne smrdi… Shvatli ste matricu?
Ipak, biće potrebno da prođe čitava decenija da vlasnici kapital prihvati tu činjenicu. A za to vreme će njihovi reprezenti u državnoj administraciji reagovati prilično nesmotreno, grubo, uplašeno. Razlog su svakako bile i sovjetske rakete koje su imale nezgodan običaj da zaplove ka Kubi koja je bila tu, da pljuneš, do SAD.
Na represiju građani i građanke su reagovali represijom. Na nasilje, nasiljem. Biće potrebno neko vreme da se agenti tajnih službi inflitriraju u oslobodilačke i revolucionarne pokrete, neke da osnuju, i međusobno ih zavade. Do tada je nasilje bilo često. Antiratne demonstracije, proratne demonstracije, studentske antiratne i levičarske pobune, feministički pokreti, Leto ljubavi, nove droge, Timoti Leri, bitnici, rokeri, a kao najveća pretnja nad vladajućim vrednostima bili su pokreti za borbu protiv rasizma. Afroamerikanci su poželeli da zagrizu svoj deo kolača kapitalizma.
Upravo kažem sebi da crnački problem u Americi na dnevni red stavlja pitanje koje je gotovo nerešivo: pitanje Gluposti. On svoje korene ima u dubinama najveće duhovne sile svih vremena, a to je La Connerie. Pizdarija. Nikada u istoriji pamet nije uspela da reši ljudske probleme kada je njihova suštinska priroda bila Glupost. Uspevala je da ih zaobiđe, da nađe dogovor sa njima upotrebom veštine ili sile, ali u devet slučajeva od deset, kada je pamet već verovala u svoju pobedu, uočila bi kako se pojavljuje besmrtna Glupost u svoj svojoj moći. Dovoljno je videti šta je glupost napravila od pobede komunizma, na primer, od bujanja spermatozoida “kulturne revolucije”.
Mnogi poznati i slavni holivudski glumci dali su podršku pokretima za emancipaciju. Kao nominalnu, tako i novčanu. Jedna od onih filmskih zvezda koje su podržavale afroameričke pokrete bila je i glumica Džin Siberg. Zbog ovoga je potpala pod nadzor FBI i njenog šefa Edgara Huvera. Lažna vest o njenoj navodnoj trudnoći sa članom Crnih pantera koju je FBI poturio medijima, a koju su objavili Los Anđeles tajms i Njuzvik, dovela je do preranog porođaja, smrti bebe, a kasnije i do samoubistva poznate glumice. Nakon samoubistva njen drugi suprug Romen Gari je održao konferenciju za štampu na kojoj je za smrt supruge optužio upravo Huvera i FBI.
Prikaz knjige Obećanje u zoru Romena Garija možete pročitati ovde: Mamin sin u dvoboju sa Klintom Istvudom
O ovom nemirnom periodu u istoriji čovečanstva, ali i u njegovom životu, francuski diplomata i književnik Romen Gari je napisao autobiografsku knjigu Pas belac. Inicijalno napisana kao priča za magazin Life, da bi tek kasnije bila objavljena u formi knjige. Priča o psu kojeg su pronašli i usvojili, a koga je prvobitni vlasnik dresirao da napada i ubija isključivo crnce, predstavlja povod da Gari progovori o svom viđenju rasnih borbi u Americi, antiratnim demonstracijama na Kolumbiji, kao i šezdesetosmaškim demonstracijama u Parizu.
Kroz priču, u kojoj se na marginama pojavljuju Džon Kenedi i Marlon Brando, Gari na sebi svojstven duhovit i ironičan način posmatra celu situaciju. Pokušava da pronađe korene rasizma, nasilja, potrebe za osvetom. Kao stranac u tuđoj zemlji, ima privilegiju da događaje u Americi gleda očima distanciranog posmatrača i na taj način pruži objektivniju sliku.
Manje je strašno biti gubitnik nego izgubiti sebe.
Sa druge strane, na priču o nemirima u Americi, nadovezuje se i priča i njegovo lično učešće u demonstracijama u Parizu tokom 1968. godine. Upravo zato što je u pitanju „koza nostra“ Romen Gari je još nemilosrdniji u svojim analizama situacije, ciničniji, često i ogorčeniji.
Ne bi, međutim, trebalo da im zameram: imaju dva veka ropstva za sobom. Ne govorim o crncima. Govorim o belcima. Već dva veka su robovi uvreženih mišljenja, nedodirljivih predrasuda, pobožno prenošenih s oca na sina, ruke i noge su im vezane protokolom predubeđenja, mozgovi su im zatvoreni u kalupe, nalik onim klompama koje su nekada još od detinjstva deformisale noge kineskih žena. Pokušavam da se savladam dok mi, još jednom, objašnjavaju da “ne možete to da razumete, nemate sedamnaest miliona crnaca u Francuskoj”. To je tačno: ali imamo pedeset miliona Francuza, što takođe nije baš naivno.
Beli pas je, uprkos ozbiljnim temama, izuzetno zabavna i duhovita knjiga. Garijev cinizam i pronicljivost idu naporedo, jedno uz drugo. Njegove analize teraju nas da se zamislimo i da tadašnje stvari upoređujemo sa današnjim dešavanjima na društvenoj sceni (opisi mnogih afroameričkih organizacija koje su izmišljene samo da bi izmuzle novac od belih donatora koristeći njihovu grižu savest ne mogu, a da ne asociraju na neke današnje nevladine organizacije ili da međusobni sukobi između organizacija kojima se slabi čitav pokret takođe podsećaju na neke nama danas bliske stvari), na problem rasizma, prihvatanja drugosti ili načina borbe za prava manjinskih grupa… Sve je to što ovu knjigu i danas čini izuzetno aktuelnom. A Garijev lak i lepršav stil, kao i živ humor čine knjigu lako i rado čitljivom i danas, četiri decenije nakon objavljivanja prvog izdanja.
Provokacija je moj omiljeni oblik samoodbrane.
Zato bi posebno trebalo pohvaliti izdavačku politiku Službenog glasnika koji je nakon Garijeve knjige Obećanje u zoru, objavio i Belog psa (u prevodu Jelene Mitrović). Uprkos tome što je ova knjiga i dalje veoma aktuelna i živa, Romen Gari je u Srbiji malo poznati autor i zbog toga neatraktivan domaćim izdavačima koji se često rukovode komercijalnim interesima i zato objavljuju ili aktuelne naslove ili popularne klasike koji publika već poznaje. Malo koja izdavačka kuća bi se upustila u poduhvat objavljivanja, u Srbiji, malo poznatog autora o čijim knjigama se ne priča i koje se ne traže tako masovno kao knjige njegovih poznatijih savremenika poput Čarlsa Bukovskog, Kurta Voneguta, Džona Apdajka ili Silvije Plat.
Na osnovu knjige Beli pas snimljen je i istoimeni film. Takođe je i o životu Džin Siberg snimljen film Seberg sa Kristen Stjuart u glavnoj ulozi.
Piše: Milan Aranđelović
